Arhive autora: Nevena Ilic

There’s something about Lulu

Luiz ‘Lulu’ Bruks (1906-1985)

Bila je jedna od najvećih zvezda nemog filma i jedna, ako ne i prva holivudska antizvezda. Dvadesetih godina prošlog veka, Lulu je bila superiorno depresivna, prezirala lažni holivudski glamur, psovala kao kočijaš, gutala Šopenhauera i  pozirala potpuno gola za umetničke fotografije. Bila je modna ikona, promovisala dramatic make-up i zadužila ženski svet čuvenom bob frizurom. Nadimak Lulu dobila je po ulozi u filmu Pandorina kutija (1929) u kome je igrala mladu ženu neobuzdane  seksualnosti koja uništava i sebe i one oko nje.

“In writing the history of a life I believe absolutely that the reader cannot understand the character and deeds of the subject unless he is given a basic understanding of that person’s sexual loves and hates and conflicts. It is the only way the reader can make sense out of innumerable apparently senseless actions.

To paraphrase Proust: how often do we change the whole course of our lives in pursuit of a love that we will have forgotten within a few months. We flatter ourselves when we assume that we have restored the sexual integrity which was expurgated by the Victorians. I too am unwilling to write the sexual truth that would make my life worth reading. I cannot unbuckle the Bible Belt. That is why I will never write my memoirs.”

Louise Brooks, “Why I Will Never Write My Memoirs”, Lulu in Hollywood

“For two extraordinary years I have been working on it – learning to write – but mostly learning how to tell the truth. At first it is quite impossible. You make yourself better than anybody, then worse than anybody, and when you finally come to see you are “like” everybody – that is the bitterest blow of all to the ego.

But in the end it is only the truth, no matter how ugly or shameful, that is right, that fits together, that makes real people, and strangely enough, beauty.” 

Louise Brooks on writing her memoirs 


“I have been taking stock of my 50 years since I left Wichita. How I have existed fills me with horror for I failed in everything. Spelling, arithmetic, writing, swimming, tennis, golf, dancing, singing, acting, wife, mistress, whore, friend, even cooking. And I do not excuse myself with the usual escape of not trying. I tried with all my heart.”

Louise Brooks, Looking for Lulu

 Louise Brooks on the outrage that followed the release of Pandora’s Box:

“Besides daring to show the prostitute as the victim; Mr. Pabst went on to the final damning immorality of making his Lulu as “sweetly innocent” as the flowers which adorned her costumes and filled the scenes of the play…So it is that my playing of the tragic Lulu with no sense of sin remains generally unacceptable to this day. Three years ago, after seeing Pandora’s Box at Eastman House, a priest said to me, “How did you feel? Playing that girl!” “Feel? I felt fine! It all seemed perfectly normal to me.” Seeing him start with distaste and disbelief, and unwilling to be mistaken for one of those women who like to shock priests with sensational confessions, I went on to prove the truth of Lulu’s world by my own experience in the 1925 Follies, when my best friend was a lesbian and I knew two millionaire publishers, much like Schoen in the film, who backed shows to keep themselves well supplied with Lulus.But the priest rejected my reality exactly as Berlin had rejected its reality when we made Lulu and sex was the business of the town.

At the Eden Hotel, where I lived in Berlin [while filming Pandora’s Box], the café bar was lined with the higher-priced trollops. The economy girls walked the streets outside. On the corner stood the girls in boots, advertising flagellation. Actors’ agents pimped for the ladies in luxury apartments in the Bavarian Quarter. Race-track touts at the Hoppegarten arranged orgies for groups of sportsmen. The nightclub Eldorado displayed an enticing line of homosexuals dressed as women. At the Maly, there was a choice of feminine or collar-and-tie lesbians. Collective lust roared unashamed at the theater. In the revue Chocolate Kiddies, when Josephine Baker appeared naked except for a girdle of bananas, it was precisely as Lulu’s stage entrance was described by Wedekind: “They rage there as in a menagerie when the meat appears at the cage.”

I revered Pabst for his truthful picture of this world of pleasure which let me play Lulu naturally. The rest of the cast were tempted to rebellion. And perhaps that was his most brilliant directorial achievement-getting a group of actors to play characters without “sympathy”, whose only motivation was sexual gratification.”

“A well dressed woman, even though her purse is painfully empty, can conquer the world. 

‘Most beautiful dumb girls think they are smart and get away with it, because other people on the whole, aren’t much smarter’…respect Lulu!

Retka slika na kojoj je neko uhvatio Lulu da se smeje. Lulu se zaklela da se nikad nece nasmejati u javnosti, neki njen trip..doprinelo je celoj njenoj ‘poker face’ pojavi.

Well..that’s about it..lovely lady ;)

Keri Grant ‘the man for all seasons’

‘Everybody wants to be Cary Grant. Even I want to be Cary Grant’.  Cary Grant (1904-1986) 

Keri Grant


 Siv je dan..i Keri Grant je savršeni antisiv ;) Najzad mi je nadošla inspiracija da piskaram o divnom čoveku Grantu.      

 Keri Grant je rodjen kao Arčibald Aleksandar Lič davne davne 1904 u Bristolu, Engleskoj. Arči je bio niža srednja klasa i nije imao tipično srećno detinjstvo..što bi Tolstoj rekao..’svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način..’      

 ‘ I was an only child, and first saw the light of day — or rather the dark of night — around 1:00 a.m. on a cold January morning, in a suburban stone house which, lacking modern heating conveniences, kept only one step ahead of freezing by means of small coal fires in small bedroom fireplaces; and ever since, I’ve persistently arranged to spend every possible moment where the sun shines warmest. My father made no more than a modest living and we had little money. Yet today I am considered, except among the wealthy, to be wealthy. I received only a sketchy education by most scholastic standards, lacked confidence and the courage to enjoy life, but on the screen seem to have successfully epitomized an informed, capable and happy man.’ Cary Grant autobiography      

 Kad zamišljam malog Arčija stalno mi se motaju po mislima ona musava deca iz Šerlok Holms filmova ili Pink Flojd deca ‘If you don’t eat yer meat, you can’t have any pudding. ‘ Surovo ali verovatno istinito :( Medjutim to čini njegovu priču i razvojni put još fascinantnijim.      

My mother made my first pair of long trousers. They were white flannel for wearing at the local annual church bazaar and open-air carnival, where I was to be allowed to take tickets on the merry-go-round. Those homemade trousers didn’t seem to fit or appear as well, nor was the flannel of the same quality, as the shop-bought ready-made versions of white flannels I s aw on other boys. I was crestfallen and my day at the carnival spoiled. The long hours of my mother’s labor and love went unappreciated, until now as I look back upon it. How sad that we can’t know what we know until we know it. I wonder if the appearance of my name on so many best-dressed lists is a consequence of the boyish shame from wearing those homemade flannel trousers. Cary Grant autobiography      

Kada je Arči imao 9 godina njegova majka je doživela nervni slom i bila poslata u mentalnu instituciju. Arči naravno nije znao za to, već mu je rečeno da je majka otišla na ‘dug’ odmor. To je bio dogadjaj koji je obeležio njegovo detinjstvo. Majka je zapravo bila jedina osoba sa kojom je bio blizak, dok je oca smatrao pravičnim, ali strogim i hladnim čovekom. Dvadeset godina kasnije saznao je istinu o svojoj majci i počeo je redovno da je posećuje u instituciji i da se brine o njoj. Samo što Arči više nije bio Arči već poznati filmski glumac Keri Grant, za koga su svi čuli, sem njegove majke.      

 It was only recently that I recognized a clue to the cause of mother’s retreat within herself. Some years prior to my birth my parents had another child. Their firstborn. A baby boy who, alas, died of some sort of convulsions after only a few months of life. My mother, I learned, sat beside his cot night and day, loving, caring and praying for him, until she was exhausted; and one night, after the doctor ordered her to bed for a few hours to avoid a collapse, her baby died as she slept. Perhaps such a shock, the suppression of such a memory, was the reason for her ultimate withdrawal from the world. Cary Grant autobiography      

 Nego..kako je musavi Šerlok Holms dečak postao Keri Grant? Arči je bio savršena kombinacija sanjara, kockara, vrednog radnika i recimo da je ostalo učinila srećna zvezda. Kada je imao 14 godina Arči je bio zanesen svetom putujućih glumaca komedijaša koji su nastupali po cirkusima ( Pender grupa). Napustio je školu, lažirao potpis svog oca u pismu u kojem mu on dozvoljava da se pridruži grupi i..recimo da ne znam deo kako i zašto su ga putujući glumci poveli sa sobom, tu je jednostavno srećna zvezda učinila svoje. Ubrzo je Arči pokupio akrobatske trikove i postao pravi vodviljski glumac.      

 Touring the English provinces with the troupe, I grew to appreciate the fine art of pantomime. No dialogue was used in our act and each day, on a bare stage, we learned not only dancing, tumbling and stilt-walking under the expert tuition of Bob Pender, but also how to convey a mood or meaning without words. How to establish communication silently with an audience, using the minimum of movement and expression; how best immediately and precisely to effect an emotional response — a laugh or, sometimes, a tear. The greatest pantomimists of our day have been able to induce both at once. Charles Chaplin, Cantinflas, Marcel Marceau, Jacques Tati, Fernanel, and England’s Richard Herne. And in bygone years Grock, the Lupino family, Bobby Clark, and the unforgettable tramp cyclist Joe Jackson; and currently the more familiar Danny Kay, Red Skelton, Sid Caesar, and even Jack Benny with his slow, calculated reactions. Surprisingly, Hitchcock is one of the most subtle pantomimists of them all; it’s such a pity he doesn’t do it professionally, so that everyone might have the joy of watching him as I have.      

  Bio je osmi član Penderove grupe koji je izabran da nastupa na Brodveju u Americi. Predstava Good Times u kojoj je nastupao postala je brodvejski hit, a za Amerikance zgodni Arči postao je hot property. Vremena su se menjala u Holivudu, krajem 20tih godina nemi filmovi prestali su da se snimaju i kad je došlo vreme da se progovori, mnogi glumci ostali su bez posla. Došlo je vreme Keri Granta…      

Keri Grant..being cool ;)

 Njegovo prvo holivudsko ime bilo je Keri Lokvud. Ime je ostalo, ali prezime su promenili u Grant.  Naime, inicijali C. G. pokazali su se srećnim kad je u pitanju bio Klerk Gejbl, pa su oprobali G i kod Kerija.  Početkom 30tih Keri je igrao u manje poznatim holivudskim filmovima sve do 1932 godine kada je zaigrao pored Marlen Ditrih u The Blonde Venus, a godinu dana kasnije pored Me Vest u She done him wrong . Medjutim u tom periodu Keri Grant  još uvek nije postao onaj Keri Grant. U godinama koje slede Keri Grant je bukvalno stvorio svoju screen personu – zgodnog  sofisticiranog duhovitog džentlmena koga jednostavno ne možete nikako staviti ni u jedan kalup iako izgleda da je pravljen po kalupu. Keri Grant je jednostavno jedinstvena ličnost out of place and out of time. A možda je ‘Keri Grant’ postojao samo na filmu. 

I have spent the greater part of my life fluctuating between Archie Leach and Cary Grant; unsure of either, suspecting each. Cary Grant 

Glavni razlog Grantovog uspeha..opet kocka..Keri Grant je odbio da potpiše ugovor sa bilo kojom od velikih producentskih kuća u Holivudu, koje bi mu komandovale u kom će filmu igrati . Odlučio je da bude slobodan i bira filmove u kojima će igrati. Na njegovu veliku sreću filmovi koje je izabrao bili su osudjeni na uspeh. Pogodno tlo za stvaranje Keri Grant persone bile su screwball komedije krajem 30tih godina.  U screwball komedijama ili tzv ‘seks komedijama bez seksa ‘(o kojima sam već pisala) humor je bio sofisticiran, dijalozi su bili brzi, a žene su bile obično dominantni likovi za razliku od današnjih wimpy ženskih likova u romatičnim komedijama. Klark Gejbl i Gari Kuper takodje su se oprobali u ovim komedijama, ali postoji očigledna razlika kad gledate screwball sa njima i sa Keri Grantom. Dok su Gejbl i Kuper zgodni i muževni, pored ženskih likova oni deluju tromo i gotovo da nema hemije izmedju glavnih likova. Sa druge strane Keri Grant je sasvim drugi tip. On dopušta ženi da bude dominantna i da ga zavodi, a nikad ne izgleda kao da je manje muževan zbog toga. Allas, screwball komedije sa Keri Grantom..jednakost muškaraca i žena..barem na filmu. Interesantno je to da su screwball komedije imale sofisticiran humor kao da su pisane za visoko društvo, a u stvari su bile kritika načina života visokog društva posle Velike depresije i ciljana publika je bila ‘raja’ kraju su ih gotivili i bogataši i sirotinja..i naravno Kerija u njima.       

His Girl Friday (1940) 'A big fat lummox like you hiring an airplane to write: "Hildy, don't be hasty. Remember my dimple. Walter." Delayed our divorce 20 minutes while the judge went out and watched it.'


Bringing up baby (1938) screwball koji je postavio standarde screwball-u..Keri Grant&Ketrin Hepburn drugi put zajedno u filmovima, zajedno čine treću zvezdu


 Tako je Keri Grant postao kralj screwball komedija, a za one koji to stavljaju u isti koš sa romantičnim komedijama, nikad nije bilo boljeg leading man tipa. Kao da je toliko teško naći čoveka koji je zgodan a u isto vreme luckast i duhovit i koji svesno od sebe pravi prilično divnog idiota? i jeste teško.. 

 The secret of comedy is doing it naturally under the most difficult circumstances. And film comedy is the most difficult of all. At least on stage you know right away if you’re getting laughs or not. But making a movie, you have no way of knowing. So you try to time the thing for space and length and can only hope when it plays in the movie theaters months later that you have timed the thing right. It’s difficult and it takes experience. I’ll always remember the great actor, A.E Matthews  who said ‘Dying’s tough – but not as tough as comedy’. Cary Grant    

 Screwball period za mene jesu Kerijeve najbolje godine, ali postoji i  druga strana Keri Granta a to suHičkokovi filmovi ( meni omiljeni Notorious, Suspicion) .U njima je Keri Grant potvrdio da je sjajan glumac, a ne samo neozbiljni komedijaš, kako su govorili. Poseban test za glumca su upravo Hičkokovi filmovi. U njegovim filmovima, glumac mora da doslovce glumi očima i bude veoma ekspresivan inače su to za Hičkoka samo fotografije koje govore. Poznato je da je Keri Grant bio jedini glumac koga je Hičkok voleo.    

 Nažalost Keri Grantu sve do pred kraj života nije priznato da je sjajan dramski glumac. Bio je čudna kombinacija  nekog ko se na prvi pogled može opisati kao tipski glumac i veoma veštog i zaista inteligentnog glumca. Kada je pokušao da igra sasvim običnog tipa sa kokni akcentom u njegovom najličnijem filmu   None but the lonely heart (1944), u stvari lika koji  potiče iz slične sredine kao Arči Lič film je doživeo neuspeh kod publike, jer jednostavno nije htela nekog lika iz Engleske obučenog u radničku odeću koji karakterno glumi. Svi su hteli Keri Granta u finom bondovskom smokingu jer ga je njegov imidž svuda pratio i postao je bukvalno zarobljen u njemu.Sa jedne strane nije bio zadovoljan sobom kao glumcem u tom periodu, a sa druge strane nije bio spreman na dalje rizične uloge takvog tipa, jer je vredno radio da bi uopšte postao tip u smokingu.     

Film Penny Serenade(1944) je jedini film u kojem je imao po holivudskim standardima ozbiljnu ulogu koja mu je donela nominaciju za Oskara


   Sa dolaskom nove generacije ‘metod’ glumaca Klifta, Branda i Dina ’50 tih godina i satirične komedije Bili Vajldera ( koji je uvek žalio zbog toga što nije snimio film sa Grantom) Keri Grant je osećao da je njegovo vreme prošlo. Jedini filmovi koje je snimao 50tih u stvari i jesu bili samo Hičkokovi filmovi i poneka komedija koja nije bila u rangu komedija iz ’30tih.  Zauvek je ostao ‘crno& beli’ džentlmen iz zlatnog doba Holivuda  i iako je mogao više, Mrs Lovett kaže da je to više nego dovoljno.     

Arsenic and old lace (1944) 'Insanity runs in my family. it practically gallops'

 Ovo je post o Keri Grantu..personi br 2 Arčija Liča..o Arčiju Liču teško je pisati..ono što nam je dao od sebe bio je -Keri Grant. Arči je imao puno brakova, nije bio savršeni džentlmen, imao je zanimljive susrete sa LSD pre nego što je LSD imao fazu Keri Granta tj fame…ali Arči je bio hardworking dreamer, odličan glumac i možda jedini muškarac kome je pošlo za rukom da makar na filmu bude Keri Grant.  





Statua Keri Granta u Bristolu, Engleskoj




Pročitala danas..malo Džeka K.


Nema načina da se izbegnu enigme.
Ulazimo u kafe s osmehom na licu
i sedamo za sto.
Onda nešto kasnije odlazimo, naše stolice škripe,
podižemo kapute i skupljamo svoje stvari
tužnih lica jer uvek je u pitanju isti stepen
polutuge koja je posebna vrsta tuge
koja nas obuzima kad provalimo da se obećanje
onog prvog – veselog trenutka našeg dolaska
nije obistinilo. A ako i jeste,
sve je tako brzo prošlo.
Naša lica govore. Mi sada napuštamo ovaj sto
koji je toliko obećavao.
Kratki život tog nasmejanog trenutka
ima isti nesvesni kvalitet orgazma i
u tom trenu u našoj duši događa se
Tuga se nastavlja istog trenutka
kada neko od nas progovori
i kada krenemo ka izlaznim vratima – smejući se,
vraćamo eho na scenu naše
ljudske nesreće.
Izlazimo na ulicu u novi vazduh
koji nam svet nudi.
Ah to ludo srce svih nas.

Svet Emili Bronte

Often rebuked, yet always back returning

Often rebuked, yet always back returning
To those first feelings that were born with me,                                
And leaving busy chase of wealth and learning                                
For idle dreams of things which cannot be:

To-day, I will seek not the shadowy region;
Its unsustaining vastness waxes drear;
And visions rising, legion after legion,
Bring the unreal world too strangely near.

I’ll walk, but not in old heroic traces,
And not in paths of high morality,
And not among the half-distinguished faces,
The clouded forms of long-past history.

I’ll walk where my own nature would be leading:
It vexes me to choose another guide:
Where the gray flocks in ferny glens are feeding;
Where the wild wind blows on the mountain side

What have those lonely mountains worth revealing?
More glory and more grief than I can tell:
The earth that wakes one human heart to feeling
Can centre both the worlds of Heaven and Hell.

Emili Bronte ( 1818 – 1848)..jedina Bronte sestra koju volim, osoba odgovorna za moj veru u beskrajnu ljubav, srodne duše i opsednutnost tragičnim ljubavnim pričama. Iza sebe je ostavila jedan od najcenjenijih engleskih romana Orkanski visovi i zbirke pesama.

Isti jorkširski kraj opisan u Visovima, bio je i  njen dom. Tamo je zajedno sa sestrama Šarlot i En i bratom Branvelom, pisala priče i pesme o imaginarnoj zemlji Angria.  Bila je najpričljivije i najmaštovitije Bronte dete, ali izvan porodičnog kruga nije imala prijatelje. Kao odrasla volela je da posmatra i sluša druge ljude, ali je izbegavala druženje i bilo kakav prisniji kontakt sa njima. Moguće je da je Emili bilo jedina od dece koja zapravo nikad nije napustila imaginarni svet Angrie i da nije bilo nagovora njenih sestara Šarlot i En, zbirka pesma koju su pisale zajedno  Poems by Currer, Ellis and Acton Bell (1846) nikad ne bi bila ni objavljena, kao ni njen jedini roman Orkanski visovi ( 1847). Sve 3 sestre pisale su pod pseudonimom, zbog zazora koji su kritičari imali prema ženskim piscima. Njen pseudonim bio je Elis Bel. Emili je čak isprva odbila da otkrije svoj identitet posle izdvanja Orkanskih visova.

Njene sestre su mnogo više putovale i školovale se u inostranstvu, dok je Emili najsrećnija bila kad je u Jorkširu. Za njeno obrazovanje uglavnom je odgovoran njen otac koji je sa njom često vodio razgovore o književnosti i politici. Uzimala je privatne časove klavira i crtanja.

Posle smrti  njenog brata Branvela, pesnika i slikara koji poslednje godine svog života proveo ovisan o alkoholu i otudjen od familije, Emili Bronte se razboljeva od tuberkuloze i umire u 30oj godini.

Prilično štur opis njenog života? Veoma malo se zaista zna o njenom životu, a s obzirom na ono što se zna ( vodila prilično tih, povučen život  i volela više imaginarni svet od stvarnog ;)), biografi često izvode zaključke o njenoj ličnosti poredeći je sa glavnim  junacima Orkanskih visova. Jeste, jeste i meni se svidja da je tako zamišjam ;)

Davne 1847 kad su prvi put bili izdani, Orkanski visovi nisu bili cenjeni kao danas.  Sve do kraja 19og veka, roman Džejn Ejr Šarlot Bronte smatran je najboljim Bronte romanom. Medjutim, kritičari najednom počinju da stavljaju Emili Bronte iznad Šarlot i En, opisujući je kao usamljenog genija, intrigantnu individuu i slobodan duh. Naravno krenule su zatim brojne interpretacije Orkanskih visova, ali do dana današnjeg kad je reč o Visovima, kritičari nikako da se slože ni gde da ih svrstaju. Za neke je to samo ljubavna priča, dok je za druge mnogo više od ljubavne priče i nešto sasvim izuzetno u čitavoj engleskoj književnosti, ako ne i najbolji engleski roman.

Pročitah brojne interpretacije ali mi nekako nijedna ne pije vodu. Kao da se ceo roman previse komplikuje i izvode se skroz nelogični zaključci, a u stvari priča je jednostavna i lako vas može navesti da je otpišete kao samo jednu ljubavnu priču.Ali ono što čini roman posebnim jeste spiritualnost i snaga glavnih likova preko kojih Emili Bronte iskazuje svoje vidjenje sveta. Svet Hitklifa i Keti  je dečiji, imaginaran, oni simbolizuju biološku energiju ljudskog bića. Oni su pobeda ljudskog duha nad učmalom i dosadnom realnošću koja postoji u svetu Lintonovih i ujedno jedino što želimo da bude stvarno. Čini mi se da je Virdžinija Vulf najbolje rekla o geniju Emili Bronte:

‘She looked out upon a world cleft into gigantic disorder and felt within her the power to unite it in a book. That gigantic ambition is to be felt throughout the novel–a struggle, half thwarted but of superb conviction, to say something through the mouths of her characters which is not merely “I love” or “I hate,” but “we, the whole human race” and “you, the eternal powers…” ‘

Roman je zaista nadahnuto napisan, poetičan i mračan na momente, mističan a opet u čvrstom realističkom okviru. Ljubav &  socijalne razlike & religija & komunikacija i razumevanje & detinjstvo & patrijahalna familija..sve je to savršeno sklepala Emili u jednom romanu koji zauzima posebno mesto u mom srcu. Čitala sam ga 1999 za vreme sumornih dana bombardovanja..

Moj omiljeni  bajronovski junak Hitklif

Pored Ivana Karamazova, Raskoljinikova i Stavrogina upravo  je Hitklif jedan od mojih omiljenih muških likova u književnosti.

Hitklif je svakako najupečatljivija ličnost u Orkanskim visovima. O njegovom životnom putu kućepaziteljka Neli Din kaže ‘To je istorija kukavice u tudjem gnezdu’. Lik Hitklifa obavijen je misticizmom. Mi zapravo ništa ni ne znamo o njegovom poreklu i ranom detinjstvu, niti kako se kasnije obogatio i postao gospodin. Iako mu kače prideve animalan, okrutan, nemoralan Mrs Lovett je skapirala Hitklifa kao jedinog lika u knjizi koji ima odredjenu moralnu snagu i koji samo prividno deluje nehumano.Jeste, jeste..ima puno mržnje u Hitklifu, ali za sve su to krivi drotovi Hindli i onaj smorni Linton. Čak je i Ketrin bila bitch prema njemu, e onda je stvarno pukao. Njegova jedina tragedija je što nije mogao da se pomiri sa činjenicom da ga je ona izneverila, pa se malo svetio i kovao gadne planove protiv svih koji su ga ugnjetavali da bi na kraju skapirao kako nema nikakve poente u osveti.  Ali  bolje i  to nego da se zadovolji Izabelom Linton, ispija čajeve sa njom i smara se ceo život. Ako je već izdan, neka ostane djubre do kraja!Ja sam  uz njega 100% (ok malo je heavy bilo ono sa ubijanjem pudle..ali..let’s pretend it never happened).Doduše jednog trenutka sam se stvarno zapitala da nešto nije u redu sa mnom pošto sam se ja sa Hitklifom najviše identifikovala u celoj knjizi.

Eh..Boni Tajler me razume..’Total eclipse of the heart’..inspirisana ljubavlju Ketrin i Hitklifa..

‘The writer was inspired by Catherine and Heathcliff’s relationship in the novel “Wuthering Heights”. Theirs was an intense and passionate–but also self destructive and toxic–relationship. The song is about a love affair that draws you in and won’t let you go, even though it would be healthy to get away. The “total eclipse of the heart” lines refer to the lover overshadowing one’s life so much that the sun’s light is blocked out, plunging the person’s heart in darkness.’ I hear ya Bonnie!

Moja 2 omiljena filmska Hitklifa

Lorens Olivije ( 1939)

Pa možda to nije sarkastični, mračni Hitklif kako ga većina zamišlja..dobro ni ja…(I like my Heathcliff more demonic ;))  ali meni je Lorens ipak divan : prek, zaljubljen, sa malom dozom otrova koju ispušta. Marija Kalas je jednom rekla za njegovog Hitklifa ‘a dream, a wonderful dream’..Prosto ne mogu da ne volim Hitklifa i da se ne saosećam sa njim, pa mi onda ovaj više Vajlerov Hitklif nego Emilin taman nekako prija…nema druge polovine knjige i dosadne dece koju je Hitklif muštrao iz osvete, samo Hitklif i Keti on the moors i romansi nikad kraja ;)

Tom Hardi (2009)

U najnovijoj BBC verziji, Tom Hardi je Hitklif kakvog sam zamišljala u knjizi, sa posebnom dozom  Brando energije. He nails it ;) Posebno kao stariji Hitklif, onako propisno osvetoljubiv i na ivici ludila. Od trenutka kad mu čuh glas..eto to je Hitklif, u svemu odgovara. Da je igrao u mnogo bolje izrežiranoj verziji iz 1992 gde bi mu bio kraj? Inače postajem njegov fan ( sjajan je u  BBC ‘The Virgin queen’ i britanskoj ‘the godfather’ mini seriji ‘The Take’ ;) ) Godine odanosti prema Olivijeu ne daju da bude na prvom mestu, ali..hands down najbolji Hitklif je Hardi ! Mada volim i Rejfa Fajnsa u verziji iz 1992..ali pošto baš biram..

Moj omiljeni citat iz Orkanskih Visova

Simon de Bovoar, francuska književnica and a great dame reče kako je ovaj citat = potpuno predavanje žene u ljubavi, stapanje njenog identiteta sa identitetom muškarca koga voli..ruku na srce nije to rekla u pozitivnom smislu..ali ajde ;) I kako Ketrin kaže:

‘Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tudj, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi-vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.’

Jedna od najlepših kompozicija Alfreda Njumana, čuvenog filmskog kompozitora

Biti Marlon Brando

‘There is before Brando, and there is after Brando’- Martin Scorsese

Da li se neko možda seća čuvene scene iz Formanovog ‘Amadeusa’..kada Salijeri u ludnici, svira ocu Vogleru prvo muziku koju je on komponovao..otac Vogler ga bledo gleda ne znajući kompoziciju. Zatim Salijeri svira mali deo iz Mocartove ‘Male noćne muzike’. Otac Vogler,prepoznaje melodiju i počinje da pevuši ali ne znajući ko ju je  zapravo komponovao govori Salijeriju kako nije znao da je on to kompanovao a šarmantno je..upućuje mu kompliment da je jako talentovan. Salijeri se ogorčeno smeška i govori da je to Mocart komponovao..

Kakve veze to ima sa Brandom? Mnogo…

Marlon Brando (  1924 – 2004) se i danas smatra najvećim filmskim glumcem svih vremena. Prenaduvano? Možda..možda ne. Svako ima na kraju krajeva svoje mišljenje. Ali ono što je neosporno jeste da je Brando najuticajniji glumac svih vremena, jedan od najtalentovanijih i jedan od najinteresantnijih. Ako nemate pojma ništa o filmovima, ako vam nije ni stalo do njih, ako vas najmanje u životu interesuju glumci, a pogotovu oni iz crno belog sveta.. ipak ste za Branda čuli. Svet se menja, sve se se avatarizuje  i iskrene emocije na filmu su retki momenti, ali filmski momenti   kada Brando u ‘Kumu’  izgovara ‘I’m gonna make him an offer he can’t refuse’.. ili kada mnogo mladji Brando urla ‘Hey, Stella’ u ‘Tramvaj zvani želja’, to su momenti koji svako zna, svako pamti i voli..kao Mocartovu ‘Malu noćnu muziku’..koliko god grubo zvucalo ;)

Mudar čovek, ne sećam mu se imena, reče jednom kako je genije onaj kome lako ide od ruke ono što svima drugima izgleda kao matematika. Brando je bio genije u glumi. Harizmatičan, ‘napet’,  pun sirove seksualne energije, veoma muževan a u isto vreme ranjiv Brando je imao screen presence koji je ’50tih godina oborio sa nogu ne samo Ameriku već čitav svet. Pored Montgomeri Klifta i Džemsa Dina, Brando je bio jedini glumac koji je u isto vreme bio i karakterni glumac i leading man tip. Ono što je Branda činilo posebnim i što ga još uvek čini nezamenljivim i posebnim jeste upravo ono što je Lorens Olivije primetio ‘Brando acted with an empathy and an instinctual understanding that not even the greatest technical performers could possibly match.’ To je možda najbolji i najtačniji opis to Brando’s appeal ;) Brando nikad nije bio lažnjak, neko ko ne može da oseti i razume lik koji igra, pa se služi glumačkim trikovima. Zato kad gledate film sa njim, nebitno da li je to klasik kao ‘Na dokovima Njujorka’ ili romantična komedija kao što je ‘Don Huan de Marko’ uvek osećate da vam Brando prenosi istinu koju je našao kod lika, da oseća i razume lik duboko i da je to dead serious i da se nećete izvuci ako i vi to ne osetite. Zaključak..Brando: jedan od glumaca čija gluma može uticati na vas i promeniti vam stav, srušiti predrasude koje imate prema nečemu ili vas jednostavno može navesti da doživite katarzu. Jedan citat Sare Bernar, najčuvenije glumice na svetu, potpuno ide uz njega ‘He who is incapable of feeling strong passions, of being shaken by anger, of living in every sense of the word, will never be a good actor’.

Čudna i pomalo tužna istina je ta da je sam Brando izgubio veru u moć glume i u filmove kao umetnost. Često je govorio kako je gluma jeftin zanat, uzaludan posao i da nema dosadnije stvari od snimanja filmova i da je u svemu tome samo zbog novca. Zbog takvih izjava svet koji ga je bio podigao na tron, veoma brzo ga je i razapeo i okarakterisao kao arogantnu, egocentričnu ličnost i veliko razočaranje. Pored svih odgledanih intervjua, dokumentaraca i jedne posebno zanimljive knjige ‘Razgovori sa Brandom’, jedino mogu da tvrdim da Brando nije bio buntovnik samo na ekranu, već i u životu.

‘With so much prejudice, racial discrimination, injustice, hatred, poverty, starvation and suffering in the world, making movies seemed increasingly silly and irrelevant’ Marlon Brando

 Bio je idealista, neko sa prilično umetničkim, nekonvencionalnim pogledima na svet ali duboko uveren da preko filmova ne može menjati svet. Zašto? Zato što se u 70% slučajeva filmovi prave da bi zabavili masu,  a ovih ostalih 30%   umetničkih koji se nekako prokjumčare  ali i cenzurišu  ipak nisu dovoljni da bi čoveka osvestili i učinili boljim. Moguće, iako za sad biram da ne verujem u to.

Za života Brando je bio veoma društveno svestan, borio se za prava ugnjetavanih – Indijanaca i Afroamerikanaca i  mnogo novca je potrošio na izgradnju domova i škola za one za koje je Amerika bila slepa. Da je bio društveno svestan kao recimo Odri Hepbern koja je bila član UNICEFA i takodje pomagala ugroženima,  od strane američke javnosti Brando bi bio proglašen svecem. Medjutim, iako je njemu bilo stalo i do takvih akcija, on se najviše zalagao za kontraverzne teme ( npr želeo je da se prizna genocid nad Indijancima i da im se vrate neke njihove teritorije) koje Amerika jednostavno nije želela da čuje ’60tih i ’70tih, dok bi danas bio hvaljen kao veliki liberal.  Želeo je da snimi dokumentarce i čak je pisao i scenario za film o Indijancima, u želji da napokon sruši Džon Vejn sliku o Indijancima kao krvožednim crvenokošcima i Amerikancima kao dobrim momcima,ali svaki studio bi ga odbio. Ironično je to što je 1992, kada je došlo pogodno vreme, Kevin Kostner dobio Oskara za Ples sa vukovima, koji je upravo film koji bi Brando želeo da snimi. Kostner je izjavio kako nije hteo da ponudi ulogu Brandu u filmu jer se plašio njegovog ekscentričnog ponašanja na snimanju. Yeah right.

20 godina ranije Brando je osvojio Oskara za Kuma, ali se na svečanosti nije pojavio on, već je poslao mladu Indijanku koja je u njegovo ime odbila Oskara i govorila o načinu na koji su Indijanci prikazani u Holivudu.

I think awards in this country at this time are inappropriate to be received or given until the condition of the American Indian is drastically altered. If we are not our brother’s keeper, at least let us not be his executioner. Marlon Brando

Prilično nediplomatski i tvrdoglav način da se dodje do cilja..ali iskreno potpuno ide uz ceo Brando paket. Ono što nikako nije želeo, a imao je svaku mogućnost, jeste da izigrava zabrinutu zvezdu koja bi mnogo stvari u javnosti trebalo da prećuti da bi uopšte njegove reči doprle do javnosti.. sa Brandom je bilo sve ili ništa. Zato su mnogi intervjui sa njim u kojima je bio nepopustljiv i brutalno iskren o stanju kulture i društvene svesti u Americi, jednostavno cenzurisani ili sasečeni. Zato je u poslednjim godinama svog života retko kada i davao intervjue i za svoje ciljeve novac pridobijao snimajući filmove.

Ask most kids about details about Auschwitz or about how the American Indians were assassinated as a people and they don’t know anything about it. They don’t want to know anything. Most people just want their beer or their soap opera or their lullaby. Marlon Brando

We’ve somehow substituted craft for art and cleverness for craft. It’s revolting! It’s disgusting that people talk about art and they haven’t got the right to use the word. It doesn’t belong on anybody’s tongue in this century. There are no artists. We are businessmen. We’re merchants. There is no art. Pablo Picasso  was the last one I would call an artist

Brandov lični život bio je nalik grčkoj tragediji..ali Mrs Lovett je više zainteresovana za Branda glumca i političkog aktivistu nego za njegovo devetoro dece,brakove sa egzotičnim lepoticama, gojaznost u kasnijim godinama i život na Tahitiju, daleko od očiju javnosti. Jednostavno jer mislim da iako je Brando interesantna i kompleksna  ličnost, dovoljno je sebe dao u filmovima da bih sada bunarila po njegovom privatnom životu..(mislim nije da nisam..ali reših da ostavim čoveka na miru u tom pogledu).

 Nasumični Brando trivia

Pomenut u nekoliko pesama : Vogue ( Madonna), Advertising space ( Robbie Williams) , Marlon Brando’s  laundromat ( Pony up!), “I’m Stuck in a Condo with Mr. Marlon Brando ( The Dickies)

Često citirao Šekspira i recitovao pesme Dilana Tomasa.

Imao kratku aferu sa Merilin Monro. Bio je njen omiljeni glumac.

Brando o M. M.:

Marilyn was a sensitive, misunderstood person, much more perceptive than was generally assumed. She had been beaten down, but had a strong emotional intelligence — a keen intuition for the feelings of others, the most refined type of intelligence. We had an affair and saw each other intermittently until she died in 1962. It’s been speculated that she had a secret rendezvous with Robbert F Kennedy] that week and was distraught because he wanted to end an affair between them. But she didn’t seem depressed to me, and I don’t think that if she was sleeping with him at the time she would have invited me over for dinner. I’m sure she didn’t commit suicide. I have always believed that she was murdered.

M. M.  o Brandu:

Marlon’s kinda hard to tie down, they say. He’s never sure what he wants to do. He and Monty Clift have a lot in common, though they’re totally different people, but they don’t plan their careers too well and they’re not ambitious enough for their talents.

Smatrao Montgomeri Klifta svojim jedinim rivalom 50tih godina i divio mu se kao glumcu.

Smatrao je Džoni Depa najtalenovanijim glumcem 90tih, a Al Paćina najboljim glumcem svih vremena.

Džoni Dep je jedno od svojih privatnih ostrva nazvao po Brandu.

Čuvena scena iz ‘Taksiste’ kada De Niro stoji pred ogledalom i govori ‘You talkin’ to me’..inspirisana scenom iz ‘Odsjaja u zlatnom oku’ Džona Hjustona, kada Brando stoji u uniformi pred ogledalom i govori sam sa sobom.

Inspirisao čitavu legiju glumaca..Al Paćina, De Nira, Džeka Nikolasona, Džina Hekmana, Edvarda Nortona, Džoni Depa..

Bio idol Džemsu Dinu i Elvisu Prisliju. Ni jednog ni drugog nije podnosio..tough luck..

Vivijen Li je obožavala Branda. Govorila je da on jedini ume tačno da imitira glas Lorensa Olivijea.

Jedinu zamerku koju su mu svi nalazili jeste što nije imao dobru dikciju. Zvali su ga The Mumbler..ali Brando ih je ušio kada je zaigrao Marka Antonija u Juliju Cezaru i imao ne samo savršeni engleski akcenat već je naučio da recituje Šekspira što baš nije lako ni engleskim glumcima.

Mrzeo je savršenost..a imao savršeno lice. Zato je bio najsrećniji kada mu je nos bio slomljen ’50 i neke godine..nije hteo nikakvu operaciju već je želeo da mu nos ostane malo kriv..;))

Bio prijatelj Majkla Džeksona.

Film u čijem je snimanju najviše uživao bila je komedija ‘The  Bedtime story’ sa Dejvidom Nivenom. Rimejk te komedije je čuveni film sa Majkl Kejnom i Stivom Martinom iz ’80tih ‘Prljavi prevaranti’.

Mrzeo promovisanje filmova i zvezde sa velikom željom da pričaju o svom privatnom životu.

Njegov pepeo je rasut na Tahitiju i u Dolini Smrti.

Ne mogu da se setim ničeg više u ovom trenutku…

Moja dva omiljena Brando citata:

Acting is the least mysterious of all crafts. Whenever we want something from somebody or when we want to hide something or pretend, we’re acting. Most people do it all day long

When I lie on the beach there naked, which I do sometimes, and I feel the wind coming over me and I see the stars up above and I am looking into this very deep, indescribable night, it is something that escapes my vocabulary to describe. Then I think: ‘God, I have no importance. Whatever I do or don’t do, or what anybody does, is not more important than the grains of sand that I am lying on, or the coconut that I am using for my pillow.’ So I really don’t think in the long sense.

Scena iz ‘Na dokovima Njujorka’..jedna od najčuvenijih scena u istoriji filma i jedan od najpoznatijih citata.

‘You don’t understand. I coulda had class. I coulda been a contender. I coulda been somebody, instead of a bum, which is what I am, let’s face it’.

Mrs Lovett to Brando, a man who was definitely a contender..;)




‘You mustn’t be afraid to dream a little bigger, darling’ Inception

Eh..dok sam još pod utiskom…ovaj naslov..replika iz filma mi postaje novi moto ;)

Odgledala dugo iščekivani film Kristofera Nolana ‘Inception’. Dva i po sata besomučnog tripovanja…zaslužuje post ..i izvlačenje paralele sa  briljantnim filmom Alehandra Amenabara ‘Abre los ojos’ ( Open your eyes) i Hičkokovim remek delom ‘Vertigo’..nerd alert!

‘Inception’ je najnovije ostvarenje istaknutog britanskog reditelja Kristofera Nolana poznatog po filmovima ‘Memento’, ‘The Prestige’ i ‘The Dark Knight’. Ono što je zanimljivo u vezi sa njegovim filmovima jeste da na čudan način pokazuju da je danas u Holivudu i dalje moguće snimiti film sa dobrom pričom i  inteligentnim scenarijom a upakovati ga u box office hit. Njegovi filmovi pomalo podsećaju na Hičkokove, u smislu nepredvidivosti i inteligentnih zapleta..i okreta. Osećate se kao da ste u lavirintu dok gledate njegove filmove, i obično treba da pogledate 2 do 3 puta film da biste se iskobeljali.

‘I always find myself gravitating to the analogy of a maze. Think of film noir and if you picture the story as a maze, you don’t want to be hanging above the maze watching the characters make the wrong choices because it’s frustrating. You actually want to be in the maze with them, making the turns at their side, that keeps it more exciting…I quite like to be in that maze. ‘Kristofer Nolan..i ja Kristofere i ja ;)

Uz sve pohvale Nolanu, Mrs Lovett mora da bude the snob..i ipak primeti da sem impresivne brainy igre  filmovi Kristofera Nolana i ne nude nešto više…( ja pljuckam pod Krisovim prozorom). Sama priča i likovi ostaju nekako u pozadini cele zagonetke koja nam je postavljena.Tako da novi Felini, Tarkovski, Kapra..Nolan to ipak nije. Opet, pored svega što se danas snima, Nolanovi filmovi su neka vrsta inteligentne zabave, i svakako zaslužuju da budu primećeni.


Ja bih ga gurnula na policu sa SF psihološkim trilerima sa dosta akcije..da svidja mi se ;)

Leonardo di Kaprio..iako sam dugo bila u ubedjenju da me njegovi brčići ne mogu prevariti i da i dalje ima 15 godina, izraste u prilično interesantnog glumca koji je odlično izneo ulogu Doma Koba, špijuna koji radi za medjunarodnu korporaciju koja se bavi ‘kradjom snova’ ( on je istreniran da udje žrtvi u podsvest dok spava i ukrade važne informacije, ideje..bla bla..pravimo se da  je to moguće). Medjutim njegova tužna priča je da mu je zabranjen ulazak u SAD, gde su mu deca, jer se veruje da je ubio svoju ženu. I tako Leo tumara, od tudjeg sna do sna, dok mu novi klijent ne ponudi ‘an offer he can’t refuse’ tj bezbedan povratak kući ako uspe da obavi jedan rizičan, gotovo nemoguć posao..usadi ideju u tudju podsvest dok žrtva spava.

Leo se upušta u misiju sa gomilom impresivne glumačke postave ( Tom Hardi, Elen Pejž, Marion Kotijard, Kilijan Marfi, Majkl Kejn) ali jedina stvar koja ga ometa dok obavlja zadatak u snu jeste lik njegove umrle žene, koja želi da ostane sa njom u snu. Impresivno..i u lavirintu smo : sa sve dreamlike sekvencama, prepoznavanju sopstvenih tripova tripova iz snova, zapitanosti da li je moguće da je stvarnost san, šta je zapravo stvarnost…U tome i jeste  čar filma: imamo hrabrog reditelja, priču smeštenu u san,  dakle beskonačan prostor za zabavu i poigravanje.

Medjutim čitava priča ne bi funkcionisala da nije lika Leove žene, koju igra ‘tres charmant’ Marion Kotijard. Leo pati za njom, priča o uspomenama, čini film kompletnim jer dodaje celoj priči the human element. My lips are sealed što se tiče toga šta se zapravo desilo sa ženom i kako se film završava.

 Originalno snimljen ali ne u potpunosti originalan film. Nikakva zamerka, na kraju krajeva svi veliki reditelji i ostali umetnici pozajmljivali su od drugih reditelja. Ali mislim da vredi porediti jedan mali španski dragulj sa Inception..u pitanju je Abre Los Ojos.

Abre los ojos ( Open your eyes ) je film briljantnog španskog reditelja Alehandra Amenabara..(e on je u rangu Tarkovskog -  režirao The Others, Mar Adentro, Agora), snimljen je 1998 godine i postao pravi kultni film u Španiji. Filmu nažalost ne ide u korist što se pominje kao film po kome je radjen Vanilla Sky ( prilično očajan i konfuzan film..). Naime Tomu Kruzu se toliko dopao film da je rešio da zaigra u rimejku, ali izgleda nije znao šta mu se tačno dopalo, eh..Toma na stranu.

Abre Los Ojos se takodje bavi temom stvarnost vs snovi. Glavni lik je mladi zgodni bogataš Cesar ( Eduardo Noriega) koji je iako naizgled ima sve ,prilično dezorijentisan u životu. Upoznaje devojku svog najboljeg prijatelja Sofiju ( Penelope Kruz) i iako provodi sa njom malo vremena čini mu se da se po prvi put zaista zaljubljuje. Medjutim saobraćajna nesreća u kojoj  ostaje nepovratno unakažen menja sve u njegovom životu. Od tog dela u filmu više se ne može razaznati šta je stvarnost a šta san za Cesara. On jedino zna da je u psihijatrijskoj bolnici u kojoj ima seanse sa psihijatrom koji pokušava da ga vrati i stvarnost u kojoj je optužen za ubistvo svoje ljubavnice koja je vozila automobil uoči nesreće. Lik koji ga konstantno progoni u snu/stvarnosti je Sofija.

Iako na mnogo dublji način prilazi celom problemu šta je stvarnost a šta san, dok Inception čini mi se ne postavlja namerno to pitanje već samo plovi u zabavi, kao da je Nolan neke scene bazirao na Abre Los Ojos..( npr san unutar sna, pogled drugih ljudi koji su projekcije u snu, menjanje lica jedne iste osobe u snu..). Ne mislim na same te pojave u snu, jer se one svima nama dešavaju, pa i nisu neko otkriće, već na sam način na koji su snimljene, ali mnogo bombastičnije u Inception.  Zatim tu je i cela ideja o opasnosti kad naša podsvest počinje da kreira svet ispunjen sećanjima..kao naručeno iz Abre Los Ojos. Takodje: poslednja scena i  dvosmisleni kraj..dosta podseća na Amenabarov film.

Ono što privlači pažnju u oba filma jesu glavni ženski likovi..Penelope Kruz i Marion Kotijard. Oba lika deluju nedostižno, gotovo ethereal, kao da glavni junak misleći o njima u stvari i sanja san. Sve vuče zapravo na Hičkokov film Vertigo. Vertigo se naravno ne bavi snovima, već na zanimljiv način istražuje ljudsku podsvest i opsesiju. Lik Džemsa Stjuarta zapravo iz svoje podsvesti kreira lik savršene žene..( Kim Novak) i neke scene u kojima se ona pojavljuje su ‘dreamlike’. Stjuart igra detektiva unajmljenog da prati ženu starog prijatelja. Ukratko…ona izgleda kao femme fatale, on se zaljubljuje u nju, ubrzo ona gine. Ali njena smrt je zapravo iscenirana. Stjuart upoznaje drugu,  običnu ženu koja ima potpuno isto lice kao njegova femme. Sa njom se smuva ali opsednut likom prve žene ( nesvestan da je u pitanju ista osoba) on je primorava da oblači istu odeću i boji kosu isto kao ona. Na kraju femme or no femme..Kim zaista gine..a Stjuart ostaje zaljubljen u ženu koje zapravo nema. U stvari to mu dodje nešto kao romantični idealizam..stvarnost ne dopušta da budemo sa osobom koju smo digli na tron eh..too perfect to be real. Tako se i u Abre Los Ojos i Inception provlači  priča o savršenoj ljubavi, opsednutosti savršenom ženom, smeštena u svet snova. Od koga li je Hičkok uzeo ideju…? ;)

Sve u svemu, Inception is a must see..a sa obzirom na ponudu u je i ‘offer you won’t refuse’. Ali ako neko hoće još snovidjenja i inteligentnog scenarija Abre Los Ojos je must see 2..a Hičkok isto nije loša ideja ;)

Još pomislih na :

* Dreamscapes ( 1984) sa Denis Kvejdom, radjen po noveli Stivena Kinga ( priča o čoveku koji ima neobičan dar..može da udje u snove drugih ljudi) je neka osnovna sličnost sa Inception.

* Portrait of Jennie ( 1948)

*Eternal Sunshine of the Spottless Mind ( 2004)

* The Imaginarium of Doctor Parnassus (2009)

Pohvala Hičkoku

Mali debeljko koji je bio jedan od najtalentovanijih i najuticajnih režisera prošlog veka. Zvali su ga the master of suspense i zaslužio je taj nadimak sa punim pravom.  Ne znam kako bih žanrovski odredila Hičove filmove, mislim da bi za njega trebalo da smisle posebnu kategoriju..hičdrama..hičtriler..sve u svemu ni danas ni u Hičovo doba od ’30tih do kasnih ’50tih..niko nije u stanju da se toliko igra sa gledaocem i drži ga na ivici sedišta kao što je on to radio.


1.Neobične situacije.. da bliže pojasnim: savršeno običan čovek..jedan lep mu se nešto u šta bi teško poverovali da može da se desi u stvarnom životu a opet Hič vas ubedi da je sve itekako moguće..npr..napadnu vas ptice, ludak ubije vasu ženu jer je u tripu da ima dogovor sa vama da vi zauzvrat ubijete njegovog oca, krenete na posao,a zamene vas sa tajnim agentom i pokušavaju da vas ubiju..i još mnogo primera.

2.Držanje gledaoca  na ivici sedišta..mislim da ova rečenica sumira sve :There is no terror in the bang, only in the anticipation of it.

3.Izam koji se  nekako nadovezuje na prethodni: nije ni Hiču stalo do toga da se glavni junak izvuče iz sve te zbrke već do načina na koji se on izvlači iz zbrke.

4.Junaci znam zašto ali nema samo ‘psiho’ Norman Bejts  čudnu vezu sa majkom, već i  lik Keri Granta u North by Northwest i Roda Tejlora u The birds.

5.Glavne junakinje a ujedno i žrtve su plavuše..Hič jednom reče Blondes make the best victims. They’re like virgin snow that shows up the bloody footprints. Hm..

Hičova omiljena  filmska plavuša..iznenadjujuće nije bila Ingrid Bergman već Grejs Keli.

Mnogi smatraju da je glumica Kerol Lombard bila Hičkokova inspiracija za ‘icy blondes’ likove. Ova divna glumica bila je kraljica screwball komedija ’30tih ( o njima sam već pisala, a ona zaslužuje poseban post) i velika ljubav Klerka Gejbla. Sa Hičkokom je saradjivala samo jednom. Na njen nagovor Hičkok je režirao komediju Mr and Mrs Smith. Medjutim film je loše prošao i kod kritičara i publike. Mada..bolji je od rimejka ;)

6.Dva omiljena Hičova glumca:

Keri Grant ;) Hičkok je jednom rekao kako je Grant jedini glumac koga je ikada voleo. Takodje je priznao da voli da mu Keri bude glavni junak..zbog toga što je sve ono što on sam nije..zavodnik, savršeni džentlmen..sve u svemu zgodni tip kome sve ide od ruke.

Džems Stjuart

U njemu je Hičkok video suprotnost Grantu i sličnost sebi. Stjuart je u Hičkokovim filmovima igrao average tipa..stidljivog, pomalo metiljavog lika koji ipak sredjuje stvari ali ne na tako lak način kao Keri.

Moji top Hičkokovi filmovi

1. Strangers on a train ( 1951):

 Ako ikada bude putovali vozom i pridje vam pričljivi tip sa teorijom o savršenom zločinu..( ‘criss – cross’ razmenite ubistva da bi se rešili  motiva..prilično lukavo) nemojte to shvatiti kao šalu. U ovom fantastičnom,ne toliko poznatom Hičkokovom filmu nema velikih zvezda ni plavuša ;). Meni interesantan je Robert Voker, glumac koji igra just a little bit crazy fellow  koji predlaže poznatom teniseru zamenu ubistava. Voker je imao isti emocionalni intenzitet kao Montgomeri Klift i Džems Din i da nije godinu dana posle snimanja ovog filma preminuo zbog  slučajnog predoziranja lekovima ( nešto kao Hit Ledžer) ko zna šta bi sve snimio ;( Bio je muž filmske dive Dženifer Džons, koja je nedavno preminula.

Strangers on a train je prilično napet film. Zanimljivo je to što je glavni junak teniser i što zapravo tokom celog filma imate osećaj kao da gledate prilično neizvesnu tenisku utakmicu. Sve je igra..sve u igri je sreća..negde izmedju redova kaže Hič. Slična ideja javlja se i u Match Point Vudi Alena ( ha moram da ubacim citat iz tog filma..savršen je za Strance ‘The man who said “I’d rather be lucky than good” saw deeply into life. People are afraid to face how great a part of life is dependent on luck. It’s scary to think so much is out of one’s control. There are moments in a match when the ball hits the top of the net, and for a split second, it can either go forward or fall back. With a little luck, it goes forward, and you win. Or maybe it doesn’t, and you lose.’ )

Prilično sjajan trejler..

1987 snimljena je sjajna crna komedija Throw momma from the train sa Deni De Vitom i Bili Kristalom. Inspiracija..criss cross Stranci ;)

2. Suspicion ( 1941)

Hičkokov prvi film sa Keri Grantom. Keri igra mladog zgodnog neženju ( suprise..) koji je navikao na život na visokoj nozi ali je praktično uvek bez novca, zapada u dugove yada, yada, yada..Džoan Fontejn ( 1940 je igrala glavnu ulogu u Rebeki) nailazi kao naručena. Slično kao i u Rebeki i ovde igra povučenu, mišastu devojku samo ne baš toliko naivnu. Ona je bogata..Keri je zaljubljen..eto venčanja. Medjutim, Džoan tek posle venčanja saznaje za njegove dugove i počinje da tripuje da Keri želi da je ubije kako bi se dokopao njenog nasledstva. Hič nas drži napetim..jer i mi više puta pomislimo that there will be blood. Medjutim, kraj je prilično razočaravajuć jer nije onakav kakav je Hičkok želeo već kakav su holivudski producenti želeli.

3. Rebecca ( 1940)

Hič adaptira poznati roman Dafne di Morije- Rebeka. U glavnoj ulozi su divni Lorens Olivije ( tek snimio Wuthering heights i postao matine idol) i Džoan Fontejn. Mlada ( opet mišasta i povučena) devojka udaje se za starijeg bogatog udovca. Medjutim uskoro otkriva da je duh njegove preminule žene Rebeke itekako prisutan u njegovom životu.

Ovo je prvi Hičkokov film snimljen u Holivudu i jedini za koji je dobio Oskara. Kasting za glavnu glumicu trajao je dugo. Vivijen Li, supruga Lorensa Olivijea se baš bila naoštrila da dobije ulogu. Medjutim divna Viv jednostavno nije bila dovoljno jednostavna i innocent looking ( imajući na umu da je tek bila snimila Gone with the se  Skarlet baš i nije uklapala u priču). Hičkok je kasnije prokomentarisao ( a svima nam je isto na umu ) da bi da se u filmu pojavljuje Rebeka, Vivijen Li bila savršena za nju. Džoan je sa druge strane bila idealna, ali joj samo snimanje Rebeke nije bilo najprijatnije iskustvo. Naime, cela ekipa i sam Hičkok i Olivije su bili prilično nasty prema Džoan..niko je ne primećuje/svi imaju pogled ‘smaraš’..sve na nagovor Hičkoka da bi postigla bolje rezultate u saživela se sa likom. Sve u svemu, divan mali film ;)

Čuvena scena u kome Mrs Denvers ( mala buvica Rebeke) nagovara Džoan da skoči i okonča muke pošto nikad neće biti divna kao Rebeka.

4. Notorious ( 1946)

Keri Grant & Ingrid Bergman & Rio. Špijunska priča i ljubavna priča..sve savršeno upakovano. Napeto ;) Nekoliko sjajnih scena koje udjoše u filmsku istoriju. Izmedju ostalih i ‘najduži filmski poljubac’. Alek Boldvin je jednom tačno primetio kako ni u jednom filmu ne možete toliko da poverujete da žena iskreno voli muškarca..koliko možete da poverujete da Ingrid Bergman voli Keri Granta.

5. I confess ( 1953)

Da budem iskrena, mislim da je ovo jedan od Hičkokovih lošijih filmova i da ne znam da je on režirao, pomislila bih da je potpuno drugi reditelj režirao film.  Iako je potpuno odskakao od svih Hičkokovih filmova i imao skroman uspeh, ovaj film postao jako popularan medju ‘french new wave’ rediteljima 50tih godina.

Zaplet: ubica se ispovedi katoličkom svešteniku, sveštenik ga ne odaje policiji, uskoro sumnja pada na sveštenika. Da li će priznati ili ne?

Loše strane: nedovoljno razradjena ideja o hrišćanskoj patnji za drugoga- zato i malo neuverljiva, cela sredina filma protraćena na svedočenje žene koja je u mladosti bila ( i još uvek je ) zaljubljena u sveštenika pa želi da mu osigura alibi ( bio je sa njom uoči ubistva), a time ugrožava svoj brak, kraj opet nije onakav kakav je Hičkok želeo ( on je želeo vešanje sveštenika)

Dobre strane: Eh njih ipak ima više i zato volim ovaj film..

Moja omiljena uloga Montgomeri Klifta. Pripremajući se da igra sveštenika čitao je Kafku, gledao dosta filmova Čarli Čaplina i dopisivao se sa mladim francuskim opatom za koga je rekao da je jedina osoba koju zna a koja je ‘in the state of grace’. Nikad ranije nisam gledala film za koji mogu da kažem ‘pa i nije sjajan’ ali gluma je odlična. Francuski reditelj Fransoa Trifo rekao je : ‘Monty was truly remarkable. Throughout the picture, his attitude as well as his expression is consistent. He has an air of dignity at all times. It’s only through his eyes that we see his bewilderment at all the things that are happening to him.’

Sredina koja se ne uklapa u film ima itekako svojih čari..u pitanju su romantične scene ( ali ne volim ih jer su romantične) već zato što imate osećaj da gledate nemi film u koji ste prosto uvučeni.

Karl Malden..ili ti Mladen Sekulović..tip sa velikim nosem koga svi vole ;) Igra policijskog inspektora..i nikad nisam mogla da pretpostavim da će mi biti interesantan policijski inspektor. Volim Karla, sjajan glumac!

Nekako..nemam pojma zašto..jednostavno volim film ;)

Monti čeka svoju devojku..ovo je ta sredina..before he became a priest ;)

Još neki Hičovi filmovi koje volim : Psycho, Shadow of a doubt ( Hičkokov omiljeni), The trouble with Harry,The Birds..

Dve fiktivne posete Tolstoju i Dostojevskom

Grlom u jagode - Tolstoj

Te 1828..rodio se Lav Nikolajevič Tolstoj na imanju Jasna Poljana u kraju Tula, nedaleko od Moskve. Prvi utisak prilikom posete Tuli : transportovani ste u jedan od Tolstojevih romana ili Puškinovih pripovedaka. Za razliku od Moskve u kojoj se u vazduhu može osetiti stres, nervoza i turobnost života našeg, Tula je mala oaza gde vreme sporije teče, a ljudi vas zaista gledaju u oči i osmehuju se.Da je pesma bila bi ruska verzija ‘What a wonderful world’. Bilo je to Tolstojevo utočište u kojem je kontemplovao, znojio se i pisao Anu Karenjinu i Rat i mir. 1910, već bolestan odlazi od kuće i umire od upale pluća na stanici Astapovo..

Njegov grob nalazi se u Jasnoj Poljani, mesto gde je sahranjen nazvano je Mesto zelenog štapića ( Tolstoj se kao dečak igrao sa bratom potrage za zelenim štapićem..a ko pronadje zeleni štapić nikad neće biti bolestan ili umreti).

Obeleženo mesto gde je bila kuća u kojoj se Tolstoj rodio

Tolstojeva kuća

Tolstojeva kuća, veoma posebna i dragocena kuća, prvenstveno iz razloga što ništa u njoj nije renovirano i menjano za razliku od većine drugih kuća muzeja. Sećam se da sam bila mirna kao mala buba kojoj je dato da se kači po Tolstojevim prozorima..Ne sećam se svega što je ruska vodičica pričala, ipak beše to pre skoro 5 godina. Ostala su mi u sećanju njegova mala radna soba, u kojoj je pisao Anu Karenjinu i Rat i mir, a kasnije je davao rukopis svoj ženi da sve to sredi kako valja..’and behind every great man, there has to be a great woman’. ;)

Njegova biblioteka bogata svakom knjigom koja mu je došla pod ruku..priče o posetama Gorkog, Čehova i Turgenjeva, učenju svih jezika i nesavladivog mu kineskog..sve te mi je nekako u magnovenju. Ono čega se ja sećam jeste velika Tolstojeva dnevna soba..njegova kći bi obično sedela i svirala klavir a Tolstoj bi u svojoj fotelji sedeo i tiho plakao slušajući muziku. E sad možda glupo zvuči ali meni tek tad kliknu..’kako volim Tolstoja!’. Ima jedan deo u ‘Mladiću’ Dost0jevskog, omiljenog mi pisca..kada se mladić govori starijem prostom čoveku sa sela ‘Ja u Vama osećam lepotu’. E tako ja ceo život tragam za tom suštinskom životnom lepotom i sva se ozarim kad pronadjem ljude koji je nose. Tako u tom trenu i u poseti Jasnoj Poljani osetih divni duh Tolstoja i zaista ga zavoleh. Setila sam se svog omiljenog dela iz Ane Karenjine..kada guvernanta Doline dece kazni dečaka ne davši mu kolač posle ručka, a njegova sestrica dolazi sa svojim kolačem i dok dečak plače govori mu ‘Ješćemo zajedno’. Ah lepote na pretek.i takva lepota se zaista, bez ikakvog preuveličavanja može osetiti na njegovom imanju.

Imanje Volkonski, dom Tolstojevog dede Nikolaja, pretvoren u školu za života Tolstoja

Grlom u jagode – Dostojevski

Moj odlazak u Peterburg prosto je bio sa namerom..ništa mene tu nije toliko interesovalo koliko da vidim dom Dostojevskog i mesta koja je voleo. Moj lajt motiv da je tada bilo te pesme, verovatno bi bio ‘I’m your biggest fan, I’ll follow you until you love me…’

Te 1821 rodjen je Fjodor Mihajlovič Dostojevski, otac egzenstencijalizma, najveći psiholog od svih pisaca, po nekima (i izmedju ostalih i mene male) najveći pisac koji je ikada živeo. U svet Dostojevskog prosto budete uvučeni ili ne. Ja sam uvučena onog trena kada sam počela da čitam Zločin i kaznu po drugi put u 17oj  godini..prvi put ne računam, bila sam premlada i preglupa. Iskreno njegove kjige su one kojima čovek treba da se vraća u životu i više puta iščitava da bi ih razumeo, ali recimo da sam ja neke svoje životne stavove izgradila uz Dostojevskog i njegove likove.  U Peterburgu sam baš i bila u tom periodu..zato je moja fiktivna poseta meni toliko draga.

U Peterburgu je Dostojevski živeo kada je bio mlad i iako se rodio u Moskvi, Peterburg je smatrao svojim gradom. U njemu je proveo i poslednje 4 godine svog života. Živeo je sa ženom i dvoje dece u malom stanu, koji je danas pretvoren u muzej. Stan se nalazi na uglu ulice Dostojevskog i Kuznečne ulice.

Ono što je za mene bilo razočaranje u samu sebe..bilo je ‘Eto Tolstoja, čiji nisam die hard fan..osetih tako divno, a ne mogu uopšte svog omiljenog ruskog čoveka da osetim :(‘ ja onako spiritualno.  Dok čitam, volim ga i kao da se znamo Fjodor i ja, ali nikako ne mogu da ga zamislim da je zaista postojao.

Stan je zaista skroman, ali charming. Najveća soba pripada deci Dostojevskog,  u kojoj je uočljiv  portret devojčice i dečaka ( ali ne zaista njegove dece, već crno beli portret  dvoje dece koji gledaju jedno u drugo) i veliki kutak za igru i drveni konjić koga je napravio Dostojevski. Noću je pisao a danju spavao, ali kad god je bio odmoran svaki svoj trenutak posvećivao je deci i igrao se sa njima. Njegova ćerka Ljubov, kasnije se prisećala kako je sem što se igrao sa njima jako voleo da im čita Puškinovog ‘Viteza tužnog lika’, koga takodje u Idiotu recituje Aglaja knezu Miškinu.Trpezarija u kojoj su obedovali je  mala a odmah do nje nalaze se dve sobe: jedna manja soba njegove žene Ane sa  radnim stolom, gde je sredjivala  pravne stvari pošto je bila pravnik po obrazovanju i druga soba Dostojevskog, u kojoj je pisao i provodio većinu vremena. Tu je napisao Zločin i kaznu i Braću Kramazove. Već bolestan, drugi deo Braće Karamazova morao je da diktira supruzi, dok je on ležao na skromnom crnom ležaju na kome je i preminuo. Na zidu njegove sobe visi njegova omiljena slika Rafaelova ‘Sikstinska Madona’. Ista slika nalazi se i u Tolstojevoj sobi na njegovom imanju, ali deluje mnogo impozantnije i u delovima je.

U muzeju nisu bile dozvoljene slike koliko se sećam..a i da budem iskrena ne bih tu kliktala fotoaparatom..nekako mi nije bilo do toga…U Jasnoj Poljani mi je nekako bilo drugačije..tu sam vala bila kao Kinez kad dohvati fotoaparat. Moj paparaco instinkt proradio je kad sam izasla iz stana  i uputila se kao ‘Zločin i kazna’ mestima. Kad dodjoh u Beograd provalih na svoju nesreću da je bilo mnogo više takvih mesta, nego što sam ja obišla..glupi dzepni vodič! Elem, dva Raskoljnikova mesta:

Senski trg..tamo se Raskoljnikov često šetkao dok se premišljao to kill or not to nisam slikala jer je bilo prenagurano i delovalo kao Cvetkova pijaca..tako da nije bilo neke magije koju sam mogla da uhvatim na fotografiji. Senski most se zato nalazi tik pored trga i to je most sa koga Raskoljnikov želi da skoči kad se premišlja to be or not to be..

Inače mali skromni stan u kome je Raskoljnikov obitavao nalazi se u ulici odmah do ulice Dostojevskog. Ja sam bila smeštena (ne namerno) u hostelu u ulici Dostojevskog..

Naravno..reka Neva koja se nekoliko puta spominje u Zločinu i kazni..a i u pripoveci Bele Noći ( glavni junak se stalno sastaje sa Nastenjkom, devojkom u koju je zaljubljen pored Neve)

Tvrdjava Petropavlovsk..u kojoj je Dostojevski bio zatvoren kao mladić 1849 godine zbog učešća u liberalnom intelektualnom pokretu Petraševaca, za koje se sumnjalo da spremaju atentat na cara. Bio je osudjen na smrt, izveden na giljotinu, medjutim u poslednjem trenutku, kazna je promenjena..otposlat je u Sibir..i ostalo je istorija.

Hm..e sad nekima je morbidno..ja inače ne idem okolo po grobljima poznatih, niti me interesuje..ali mesto gde je Dostojevski sahranjen je zaista zanimljivo. To je groblje nekoliko ruskih umetnika ( Čajkovski, Glinka izmedju ostalih) koje se nalazi pored manastira Aleksandra Nevskog. Na nadgrobnoj ploči uklesan je citat iz Biblije korišćen u Braći Karamazovima :Ako psenicno zrno pavši na zemlju ne umre – ostace jedno , a ako umre – donece mnogo ploda “

Dostojevski & Tolstoj

Nikada se nisu upoznali iako su gajili duboko poštovanje jedan prema drugome. Dostojevski je nazvao Anu Karenjinu besprekornim umetničkim delom. Svome knezu Miškinu iz Idiota dao je ime Lav Nikolajevič. Često je govorio (i to sa pravom), da su Tolstojevi romani savršeni delom zbog toga što je Tolstoj imao vremena na pretek da ih prepravlja i ulepšava. Sa druge strane Dostojevski je bio siromašan, pisao je za novac i dokaz njegovog genija upravo je činjenica da jeste štancovao roman za romanom ali svaki je bez preterivanja remek delo.

Tolstoj je zamerao Dostojevskom što je previše sentimentalan prema svojim junacima i nazivao ga traljavim piscem, ali sa napomenom da je i jedna traljavo napisana strana Dostojevskog vrednija od mnogo knjiga tadašnjih pisaca. Roman Zločin i kazna, smatrao je previše predvidivim. Medjutim posle smrti Dostojevskog priznao je da je bio ljubomoran na umetnost Dostojevskog..ali ne i  na njegovo srce..jer kako neko može biti ljubomoran na nečije veliko srce? U pismu prijatelju napisao je da je istinski zaplakao kad je čuo za smrt Dostojevskog, ne zbog toga što je Rusija izgubila velikog pisca, već zaista dobrog čoveka.

Poslednji roman koji je Tolstoj čitao su Braća Karamazovi. Knjiga se i dalje nalazi na stočiću pored njegovog kreveta u kući u Jasnoj Poljani.  Interesantno je to što se čuvena rečenica kojom se završava Ana Karenjina, izgovorena od strane Ljevina ( u čijem liku se prepoznaje dosta Tolstojevih osobina i verovanja) ‘U Boga verujem ali u kog Boga ne znam ‘može zaista pripisati Tolsoju. On je bio vernik ali u ‘my way’ stilu..odbacivao je crkvena učenja, Hristovo božanstvo, ideju o začeću Bogorodice, ideju o zagrobnom životu. Verovao je u Hristova propovedanja i smatrao da samo ovaj život imamo, u kome treba da se ponašamo u skladu sa tim propovedanjima. Crkva  ga je smatrala raskolnikom. Izgleda kao da je do kraja života tragao za odgovorom u kog Boga veruje. Dostojevski je nasuprot Tolstoju prihvatao crkvena učenja i ideju o zagrobnom životu, a svoju ideju o vaseljenskom hrišćanstvu u potpunosti je izložio upravo u Karamazovima.

Moj omiljeni citat Dostojevskog : Lepota će spasiti svet…izmedju redova..mi treba da spasavamo lepotu.

Trenutni nasumični favoriti Mrs Lovett

Facebook smara..tamo ne mogu da razradjujem ovakve stvari do detalja..u stvari od kako imam blog sve me manje FB interesuje..ah moja površnost i potreba da elektroprezentujem svoj svet..

1. Pesma ‘I heard it through the grapevine’..u prevozu, dok šetam i buljim u ljude…nemam pojma zašto ali Marvin Gaye i psihodelični soul je jedina pesma koju sam slušala do iznemoglosti a da je nisam potpuno izgustirala!

2. Knjiga koju danas ne ispuštam iz ruku, uz svu pripremu za smaranje oko kupovine mleka za telo itd..Dnevnik Nižinskog..najzad nadjoh..poslednji primerak, čekao mene malu u Delfi knjižari..živeli Delfi!..Dodatak mojoj kolekciji ‘Tragične ličnosti koje volite’..Ah Nižinski..

3. Dilan Tomas i Vilijam Batler Jejts..divni ljudi u čijim se stihovima davim..

Malo Dilana..

And death shall have no dominion

And death shall have no dominion.
Dead mean naked they shall be one
With the man in the wind and the west moon;
When their bones are picked clean and the clean bones gone,
They shall have stars at elbow and foot;
Though they go mad they shall be sane,
Though they sink through the sea they shall rise again;
Though lovers be lost love shall not;
And death shall have no dominion.

And death shall have no dominion.
Under the windings of the sea
They lying long shall not die windily;
Twisting on racks when sinews give way,
Strapped to a wheel, yet they shall not break;
Faith in their hands shall snap in two,
And the unicorn evils run them through;
Split all ends up they shan’t crack;
And death shall have no dominion.

And death shall have no dominion.
No more may gulls cry at their ears
Or waves break loud on the seashores;
Where blew a flower may a flower no more
Lift its head to the blows of the rain;
Though they be mad and dead as nails,
Heads of the characters hammer through daisies;
Break in the sun till the sun breaks down,
And death shall have no dominion.

Trunčica Vilijama..

Clothes of Heaven

Had I the heavens’ embroidered cloths,
Enwrought with golden and silver light,
The blue and the dim and the dark cloths
Of night and light and the half-light,
I would spread the cloths under your feet:
But I, being poor, have only my dreams;
I have spread my dreams under your feet;
Tread softly because you tread on my dreams.

4. Traženje slobodnih ljuljaški po parkovima..da ne bih dobila ‘kobilo!’ pogled od roditelja koji žele da posade decu na ljuljaške..mada ga i nisam često dobijala..fini su ljudi ;)

5. Torta sa piškotama…juče pravila za zakasnelo proslavljanje rodjendana..danas dokrajčila..singin’ ain’t this life so sweet..;)

6. I nezaobilazni La Vie En Rose i maštanje o Parizu…


I see life in french rosy hues ;)

Najzad sedoh malo da putujem na divni divni Ohrid i bice ‘goodbye my blog, goodbye my have been the have been the one for me…’ i onda cu se vratiti i ponovo piskarati.

Elem tema dana tj ovih dana..moja obnovljena ljubav prema Francuzima. Pre nekoliko godina bila sam u francuskoj fazi..Godard, Šabrol, sve živo sa Danijelom Otejom i Emanuel Bear, Odri Tatu itd..onda sam ih nekako zapostavila dok nisam upala u bezizlaznu fazu ‘šta više da odgledam’…I onda slučajno ( dobro ne baš, pošto htedoh da odgledam nešto sa izvesnim ‘nemam pojma kako mu se izgovara prezime’..Gijom Kane..čini mi se…elem i onda je došao još jedan film..i još jedan..i ubrzo provalih da su to tri najbolja filma koje sam gledala u poslednje vreme a da su iz 2000 i neke tj relativno novi). I toliko mi se dopadaju da zaslužuju post!

1. Gijom 1

Jeux d’enfants ( Dečije igre)..ili kako su Ameri preveli Love me if you dare. Savršen mali uvrnuti film o ljubavi koja je isuviše čista za ovaj iskvareni svet..samo što Romeo i Julija ovog puta dolaze u malo drugačijem paketu ;)

Dečak Žilijen i devojčica Sofi..ona je Poljakinja prema kojoj su sva deca gadovi kakvi samo deca i umeju da budu, a on je prilično nestašan dečko kome je mama na samrti i koji nema baš najbolji odnos sa strogim i ozbiljnim ocem..i jedini dečko koji uopšte obraća pažnju na Sofi.  Sve u svemu na licima kao da im piše čuvena Jejtsova ‘Come Fairies, take me out of this dull world, for I would ride with you upon the wind and dance upon the mountains like a flame!..(morala sam to da ubacim..ima li ičeg lepšeg?) Samo što zabavni svet stvaramo sami..a još je bolje kad imamo nekog sa kim smo stvorili taj svet..e pa to Žilijen i Sofi rade. Imaju mali simbol svog sveta..limeni ringišpil koji pripada onome ko pobedi u igri izazova koju konstantno igraju. Da li će izvaliti nešto na času, upropastiti neko venčanje, biti kaž sve nije bitno..the outside world za njih dvoje i ne postoji, postoji njihov dečiji imaginarni svet u kome problemi nestaju i lajt motiv je La Vie En Rose. Jedino što se igra ne prekida dok su deca, već traje i 10 godina kasnije i tada bivaju suočeni sa spoljnim obavezama, sa odgovornošću..I sve je savršeno dok jedno od njih ne odluči da zaboravi na La Vie En Rose svet i odraste..i još 10 godina prolazi..i priča ima 3 alternativna kraja..

Zaista nešto najoriginalnije i najzabavnije što sam gledala u poslednje vreme, ma uopšte. Za svakog ko voli Ameliju Pulen ili Bartonov Big Fish..ovaj filmm je takav gušt! I glumci (nije što volim Gijoma) stvarno odlični. Marion Kotijard igra Sofi i divna je, mada je nisam gledala u hm..opet La Vie En Rose i nisam nešto željna filmova sa njom, ali za ovo skidam kapu. Plus u real life je udata za Gijoma..nekom je život majka…

Evo ga i američki sve ‘Švarceneger glas naratorom’..deluje ‘Dzulija Roberts predvidivo’ ali nijeee…;)

Navukla sam se na pesmu..La Vie En Rose..Edit, Lui Armstrong daj šta daš. Neverovatno divne reči..prevod sa francuskog :

Eyes that gaze into mine,
A smile that is lost on his lips—
That is the unretouched portrait
Of the man to whom I belong.

When he takes me in his arms
And speaks softly to me,
I see life in rosy hues.
He tells me words of love,
Words of every day,
And in them I become something.
He has entered my heart,
A part of happiness
Whereof I understand the reason.
It’s he for me and I for him, throughout life,
He has told me, he has sworn to me, for life.
And from the things that I sense,
Now I can feel within me
My heart that beats.

In endless nights of love,
A great delight that comes about,
The pains and bothers are banished,
Happy, happy to die of love.

When he takes me in his arms
And speaks softly to me,
I see life in rosy hues.
He tells me words of love,
Words of every day,
And in them I become something.
He has entered my heart,
A part of happiness
Whereof I understand the reason.
It’s he for me and I for him, throughout life,
He has told me, he has sworn to me, for life.
And from the things that I sense,
Now I can feel within me
My heart that beats.

2. Gijom 2

I kako sad stati na ovome? Morala sam da torrent-ujem i još ponešto..nisam očekivala puno ali i ovaj film je odličan. Nije lud kao prethodni, ni baš toliko zabavan ali je ipak bolji od većine filmova u ponudi danas. Zove se ‘Ensemble c’est tout’ ( prevedeno Hunting and gathering, mada pojma nemam zašto, ne znam francuski ali smislenije je ‘Together, That’s All’…kod nas..nije ni prevedeno). Troje mladih ljudi, Pariz, usamljenost, šta zapravo tražimo u životu..( u stilu Čehova) i nije bedački već prilično digne raspoloženje. Odri Tatu i Gijom se smuvaju..kud ćeš više?

3. Gijom 3

Ah još uvek pod utiskom prvog filma..i prilično zaintrigirana drugim..odlučih da random istorentujem treći..mislim random biram medju krugom Gijom filmova. Naidjoh na potpuno uvrnut film koji se zove ‘The secret adventures of Gustave Klopp’ ili na francuskom ‘Narco’. Glavni junak Gustav Klop od malena pati od narkolepsije..ili ti ‘bolesti spavanja’ čovek spontano zaspi bilo kad..bilo gde..Život mu baš i nije lak dok ne spava, kako ne može da zadrži nijedan posao a žena počinje da ga vara sa najboljim prijateljem koji tripuje da je Van Dam. Cela ideja o bolesti spavanja zapravo je metafora za ljude koji pola života provode ‘day dreaming’ a ne ostvaruju zapravo svoje snove. Film ima mana i prethodna 2 su svakako mnogo bolja, ali ono što je tako dobro u filmu jeste što na potpuno nepretenciozan  način ubada srž života..monotoniju, realnost i surovu činjenicu da se veliki deo našeg emotivnog života odvija u nama samima, a da se retko kada zaista u životu ljudima dešavaju velike stvari, herojski preokreti itd, a i takodje prikazuje obične, naizgled neinteresantne ljude na interesantan način da na kraju zaboravih na  onu  ljudokrečinastu ‘Farmu’ i opšti šljam i rekoh sebi..pravi klošari su stvarno interesantni!

I tako se malo vratih Francuzima i prisetih se zašto ih volim..jer su originalni i još uvek veruju da je film umetnost i još uvek snimaju filmove koji greju srce! Ali me čeka ‘the britishness’ kad se vratim…kačenje na Brideshead Revisited…;)

Tramvaj zvani želja

‘Tramvaj zvani želja’ je drama čuvenog američkog pisca Tenesi Vilijamsa  za koju je 1947 osvojio Pulicerovu nagradu za najbolju dramu. Posle brojnih izvodjenja u pozorištu, 1953 mladi američki reditelj Elija Kazan odlučuje da snimi istoimeni film. Glavne uloge u filmu tumače Marlon Brando i Vivijen Li. Isprva je Kazan za glavnu ulogu hteo Džesiku Tendi, koja je već igrala istu ulogu na Brodveju. Medjutim, holivudski producenti ( blagosloveni bili) želeli su Vivijen Li ( jer je posedovala star quality) u glavnoj ulozi, koja je takodje već igrala istu ulogu u pozorištu, ali na londonskoj sceni, u režiji Lorensa Olivijea.

Vivijen Li igra Blanš Diboa, udovicu sa starog juga koja dolazi u Nju Orleans da poseti svoju sestru i njenog muža Stenlija Kovalskog, koga igra tada mladi Marlon Brando. Razlike izmedju Stenlija i Blanš su očite, on je nova radnička klasa bez manira, dok Blanš predstavlja stari romantični jug i buržoaziju koja nestaje..(nešto slično Krsmanu i Jeleni iz Selenićevog Ubistva sa predumišljajem..možda preterah ali tu smo negde). Blanš nikako ne razume šta njena sestra Stela vidi u Stenliju i želi da je odvoji od that pig Stenlija, ali ubrzo shvata da izmedju Stenlija i Stele postoji ne ljubav, već pre neka životinjska strast koja njoj nije svojstvena. Medjutim, ono što je mene privuklo i na šta mislim da Tenesi Vilijams većinom cilja u Tramvaju, nisu samo različite socijalne klase koje Stenli i Blanš predstavljaju, već njihovi različiti unutrašnji svetovi sukobljeni sa svetom u kome žive, u kome mi živimo, a u koji izgleda da se svet Kovalskih bolje uklapa nego svet Blanši. Lik Blanš Diboa inspirisan je sestrom Tenesi Vilijamsa Rouz, koja je imala mentalnih problema i bila joj je izvršena lobotomija ( eh u to vreme lobotomija je bila česta kad su u pitanju psihički problemi, na svu sreću pa je medicina uznapredovala). Blanš je relativno mlada žena koja je rano izgubila muža.  Naime sve što znamo o Blanš jeste da se udala jako mlada i bila veoma zaljubljena u svog muža, mladog siromašnog pesnika, koji je izvršio samoubistvo posle jedne njihove svadje u kojoj mu je Blanš rekla da je slabić. U filmu se samo to spominje o njenom mužu, a razlog samoubistva nije pomenut. U pozorišnom komadu, Blanšin muž se ubija zbog prikrivenog homoseksualizma, teme koju Tenesi takodje provlači i u drami ‘Iznenada, prošlog leta’. Elem, Blanš se nikada nije ponovo udala i nastavila je da živi u malom gradu na jugu i radi kao učiteljica. Pravi razlog njene posete sestri je što je ponestalo novca za život..a i u njenom gradu smatraju je za ženu sumnjivog morala, kako se otkrilo da ima brojne afere sa dosta mladjim muškarcima. I dok itekako moralno društvo osudjuje Blanš, ona zapravo nema snage da se snadje u svetu bez svog mladog pesnika, u svetu Stenlija Kovalskog. Jedino što Blanš održava u životu jeste upravo ŽELJA , goruća želja za izgubljenom mladošću i nežnošću. Zato ona kad priča meša javu i snove, ulepšava stvari… ‘I don’t want realism. I want magic! Yes, yes, magic. I try to give that to people. I do misrepresent things. I don’t tell truths. I tell what ought to be truth’. Mislim da je Vivijen Li (koja je bila Tenesiju ono što je Džoni Dep Bartonu) divno primetila da je ključ za razumevanje Blanš upravo razumevanje njene nežnosti koju je imala kao mlada. Biti nežan, to nije osobina slabića, to nije fraza, šta zapravo znači biti nežan u ovom svetu? Treba dosta snage za nežnost..jeste Blanš je neiskrena, jeste Blanš polako tone u ludilo ( i strpaše je na kraju u ludnicu), ali osoba koja je Blanš bila je jača od svih Stenlija ovog sveta. Sam Tenesi Vilijams jednom prilikom rekao je  ‘I have found it easier to identify with the characters who verge upon hysteria, who were frightened of life, who were desperate to reach out to another person. But these seemingly fragile people are the strong people really.’

Sa druge strane tu je Stenli, neotesan, brutalan i ograničenog duha. Njegov  životni ‘desire’ je igranje pokera sa društvom i prilično poslušna žena. U drami lik Stenlija uopšte nije toliko razradjen koliko mu je dato prostora u filmu. Elija Kazan po mišljenju Vivijen Li nije najbolje razumeo suštinu Blanšinog lika. Po sopstvenom priznanju ona se nije držala Kazanovih uputstava o Blanš, već saveta Lorensa Olivijea u čijoj postavi je već igrala u Londonu. Olivije, njen tadašnji muž je morao da je prati u Njujork, na snimanje filma, jer je tada već patila od manične depresije, Kazan nije preterano cenio Vivijen kao glumicu, smatrajući da ima više petlje nego talenta. Vivijen je u jednom pismu prijatelju napisala

‘Larry directed Streetcar with such uncanny insight. It was an early directorial effort from him, and both of us learned a tremendous lot from it. I’m absolutely convinced that my screen performance turned out well more through Larry’s remembered direction than through Elia Kazan’s film direction. I recall having a bit of a row with Gadge over Blanche’s characterization. he didn’t like the character–preferred Kowalski, the Brando part. He kept robbing Blanche of her poignancy and vulnerability thus making me more and more unsympathetic. Finally we had a very serious talk–and luckily I won out on a good many points.’

A Kazan je ipak  mislio da je on u pravu

“Vivien Leigh was a complex woman and a fascinating one. She could be compared only to a cat; she had a small talent but a considerable intelligence, and the greatest determination I’ve ever seen in an actress. She would do anything–crawl through broken glass, I used to say–if it was good for the role. She resisted me a great deal at first since she’d already played the role on the British stage under the dirction of her husband, Larry Olivier. But I had another taste and a different disposition; I made other demands for other spiritual effects. She soon accepted my challenges and rose to meet them. I think she is rather artificial in the first two reels and I was disappointed. But in what followed, I admired what she did.”

Pa ipak..Tenesijeva je presudna, a on je mislio :

‘She brought everything I intended to the role and even much more than I had dared dream of”….Sorry Elia!

Ipak iako je u filmu izbačen deo o homoseksualizmu, a takodje i scena silovanja ( u drami se jasnije pominje) dok se u filmu može nagadjati šta je bilo izmedju Blanš i Stenlija ( holivudska tadašnja cenzura), film je odličan. Najviše zbog Vivijen Li i njene Blanš kojoj je u stvarnom životu sve bila sličnija ( prema rečima Lorensa Olivijea) i Branda na vrhu karijere.

Poslednja scena odvodjenja Blanš u ludnicu kada izgovara rečenicu ‘Whoever you are, I have always depended on the kindness of strangers’ ušla je istoriju filma. Kraj je u filmu izmenjen i Blanšina sestra, naslućujući da je Stenli silovao Blanš , se okreće i sa bebom u naručju napušta Stenlija. U pozorišnom komadu, Stela ostaje sa Stenlijem i čak strastveno vode ljubav. Ono što je Mrs Lovett prolazilo kroz glavu dok je čitala Tramvaj a i gledala ko je ovde lud? Meni Blanš deluje ‘super normalno’…

Ali jesam uživala u Marlonu..:

Moja omiljena scena, divna Viv..

Ah priču na stranu..retko je da mi se omiljene osobe nadju zajedno..Go Marlon and Viv! Dobro samo na prvoj slici

Inače su se baš lepo slagali..Marlon je mislio da je sjajna glumica, ona često govorila kako joj je sem pored Olivijea, najlepše bilo dok je radila sa Marlonom. Plus, Marlonu se toliko dopadala Viv, da je hteo da je zavede, ali je odustao jer je mislio da je Olivije ipak sjajan tip i ne zaslužuje to. Neko je imao baš veliki ego..ali ya Marlon! Ništa bez retro žute štampe..khm..u stvari svi moji izvori su pouzdani ;)

When I was just a little girl…part I nije Doris Dej…mnogo sam volela knjige i filmove ;)

Evo nekoliko mojih imaginarnih drugova iz detinjstva :

1. Stara ruska bajka o Vasilisi Prekrasnoj.

Inače bila sam bajkomanijak sve do 8 godine, ali  i još uvek sam ;) Tata mi je često pričao bajke pred spavanje, ali to mi nije bilo zanimljivo, pa me je čovek onda odveo u Boško Buha koje je tada bilo super pozorište za decu. Tada sam se i navukla na pozorište…Elem da bih sama bila u svom fairy svetu, zainatila sam se i naučila  rano da čitam, oko 5 godina, mislim da sam imala ( dobro imam i starijeg brata koga sam volela da kopiram pa je to ubrzalo dosta stvari). Moja omiljene bajke bile su ‘Bajke iz celog sveta ‘-  komplet knjiga koji je moja sestra imala, pa sam ih stalno uzimala i čitala kad sam bila u poseti kod nje..a to je bilo često ;) Sreće moje medju njima je bila i Vasilisa Prekrasna koju sam pre čitanja i gledala u Boško Buha i  zaljubila se u carevića Ivana koga je tada igrao Goran Šušljik ( o divna vremena!). Vasilisa je princeza na koju je bačena kletva, pa je pretvorena u žabicu,a kletva će biti skinuta tek kad se neko zaljubi u nju. E sad ko drugi do divnog carevića..posle mnogo ‘jutara koja su pametnija od večeri’ , ‘preciznije 7 gora i mora’ ..kletva je skinuta i oni su živeli zajedno do kraja života. Eh a jedino što mi je bilo još zanimljivije od čitanja i gledanja bajki bilo je kad sam ih sama smišljala..i tata i ja smo jednom zajedno smislili Snežana i sedam patuljaka 2 ;)

2. Crvene čizmice

Zaslužuje da se pomene..mada nikako ne mogu da provalim ime filma na ruskom. Čini mi se da smo mi to preveli Crvene čizmice, a ko zna kako se film stvarno zove. Jedina osoba koja se seća filma je moja drugarica iz gimnazije, pa smo čak po Moskvi bezuspešno tražile film..:( U pitanju je dečija  ruska bajka o devojčici koja živi sa mamom i starijim bratom. Jednoga dana njen brat nestaje i ona polazi u potragu za njim. Ne bi živa ostala od veštice i još nekih gadova da nije bilo njenih crvenih čizmica..dotle seže moje sećanje, pošto su taj film pustili možda samo jednom na prvom kanalu, ja snimila ali…brat’s a bitch ! Kao mala sam tako želela da imam crvene čizmice..

3. Diznijevi crtaći

Živeli zauvek ! Stari Diznijevi crtaći su mi topili srce..a politika mi je bio omiljeni kanal, pogotovu subotom od 12 ..Kao baš mala volela sam užasno Malu sirenu i Uspavanu lepoticu, a posle sam zavolela Aladina za kojeg držim da je najbolji Diznijev crtać i Lepoticu i Zver. Bambi mi je uvek bio mnogo tužan..a i danas mi je tužan kad pomislim na njega…Eh da ne postanem sentimentalna..moj omiljeni negativac..Ursula iz Male sirene i najbolja pesma…Poor unfortunate souls

The men up there don’t like a lot of blabber
They think a girl who gossips is a bore
Yes, on land it’s much preferred
For ladies not to say a word
And after all, dear, what is idle prattle for?

Volela sam i WB crtaće previše no što je zdravo..možda zato i volim najviše Aladina jer me podseća na mešavinu diznijevske topline i WB ludog humora.

4. Prva prava knjiga -’Kraljević i prosjak’ Marka Tvena..a da budem surovo iskrena, imala sam 6 ili 7 godina, zainatila sam se da je pročitam i još kao naučim latinicu..ali fabulu uopšte nisam pratila..izbor je pao na knjigu jer je prema mom mišljenju bila ‘debela’. I tako se u stvari nikad nisam nešto uživela u celu priču, znam samo da sam stigla do kraja. Sećanje na to mi je upropastilo celu priču pa ni kasnije nisam htela da je pročitam kako treba a ni crtać nisam volela. A ovo behu prijatelji ?..Zanela sam se..e pa sem bajki, narodnih i divnih tužnih Andersenovih..moj novi prijatelj postala je Margaret Mičel..i to je bio prvi pravi roman koji sam pročitala ( izvini Tvene bila sam mala i nisam čitala već trčala maraton sa tvojom knjigom), a posle sam pročitala Orkanske posle toga negde u 13oj godini vadim sve što je bilo na policama i biram da se upoznam sa my lifelong prijateljem Dostojevskim i gomilom drugih Rusa..koji zaslužuju poseban post.

5. Filmovi koje sam gledala too young da ni meni nije jasno kako ih se sećam..u stvari čega se sećam

Gone With The Wind..kad sam ga prvi put gledala imala sam osećaj kao da gledam nešto zaista bitno i grandiozno..možda zbog kostima, rata i činjenice da traje kao gladna godina. Prvo sam gledala film, pa kasnije čitala roman pa tek onda gledala film i razumela šta gledam.Pošto mislim da sam imala najviše 5 kad sam ga prvi put gledala..i teško sam izgurala do kraja..sleeping habits a kid has.. Od tada datira  moja ljubav prema Vivijen Li, jer je ona ( Kanye West’s voice) the best dame and actress ever! A sad..čega sve nema na youtube..ovo je trejler parodija..Gone With the Wind With Vampires…

It  Started With Eve

Malo poznata screwball komedija sa divnom Dinom Darbin i engleskim genijalnim glumcem Čarls Lotonom. Čarls Loton igra matorog bogataša koji na samrti želi da upozna verenicu svog sina. Prava verenica te večeri nikako nije mogla da stigne, jer je bila u drugom gradu, a u pitanju su minuti. Zato njegov sin unajmljuje devojku koja će biti njegova verenica barem na tih nekoliko minuta. Ali..stari bogataš ipak ne umire,a poprilično mu se dopada lažna verenica..kao i svima nama i njegovom sinu..Iz opisa zvuči kao kučka a nije, ali mi ne idu ovi sižei ;) When I was just a little girl I asked my mother..can I be Deana Durbin when I grow up?

Arsenic and old lace..otkrih svoju ljubav prema uvrnutim komedijama..i prema Keri Grantu..Dve bakice koje iz milosti truju  usamljene starce kupinovim vinom sa trunčicom arsenika , a sahranjuje ih u podrum njihov nećak koji misli da je Tedi Ruzvelt, tek oženjeni drugi nećak koji pre nego što odlazi na medeni mesec otkriva šta se  se sve dešava i pošto je jedini normalan u celoj priči odlučuje da sredi situaciju..Ali tu je i poseta njegovog brata koji je pobegao iz zatvora i ludog doktora, pratioca njegovog brata koji mu je napravio novo lice.. Najbolji film Frenka Kapre a i Keri Granta..s tim što Keri nije voleo ovaj film.mislio je da se suviše preglumjuje u njemu. Kad bolje razmislim Keri je baš bio friend kad bejah mala..ovaj film, Bringing up baby, Penny serenade, neki film sa njim i Sofijom Loren u kom ona igra dadilju..,ma ima ih…obožavam čoveka..;)

Gledala i staru pozorišnu predstavu sa Oliverom Marković i Tajanom Lukjanovom..a jedva čekam novu da gledam sa Goricom Popović i Sekom Sabljić.

The Heiress…kraj ovog filma ostao mi je zauvek urezan..gledala sam film zajedno sa sestrom, a samo ga se ja sećam a ona je starija od mene..uvrnuto..i ovog puta mnogo mala sam bila..Olivija de Haviland u ulozi bogate ali mišaste devojke koju niko ne primećuje i koju rodjeni otac ubija u pojam poredeći je sa njenom pokojnom majkom koja je bila sušta suprotnost. Ali jednog dana zgodni Montgomeri Klift dolazi i zavodi je..dok se otac ne umeša i otkrije njegove prave namere. Ipak Olivija je baš zapela (u stilu Paris Hilton ‘I want him..I want him..but Ms Hilton that’s somebody’s child’ morala sam da ubacim) i hoće da pobegne sa Montijem razbištinjena, što se Montiju baš i ne svidja…pa je napušta. Nekoliko godina kasnije Olivija je ogorčena  bogata usedelica i u stvari ženska verzija svog oca..cold bitch that doesn’t forgive anything! Monti se vraća sa pričom da nije hteo da je odvoji od oca tra la la…Dogovaraju se da se sad venčaju i Monti odlazi po kofere i dolazi do njene kuće, medjutim kuca na vrata, ali ona su zaključana..i tako očajnički kuca na vrata..i onda lupa..a Olivija samo što ne počne da peva I will survive..Ma mora da je Glorija Gejnor gledala ovaj film.

Go on now go walk out the door
just turn around now
’cause you’re not welcome anymore
weren’t you the one who tried to hurt me with goodbye
you think I’d crumble
you think I’d lay down and die

Pa ja nisam nešto bila srećna krajem..ako će Olivija da ode i hekla u sobi ceo život..Pored svega Monti je odigrao lik na takav način da može da se raspravlja o njegovim pravim namerama i o tome da li je Olivija zatvorila vrata gadu ili osobi sa kojom je možda i mogla da bude srećna..Ok, kad sam bila mala bilo mi je krivo samo zato što je on previše lep da bi mu vrata bila zatvorena..tek kasnije sam razmišljala o filmu ;)

6. Volela sam Neven, Zorana Radmilovića u Pričama iz Nepričave, stare Fore i fazone sa Mirom Karanović i njenim ‘sestro slatka’,  Metlu bez drške i lik Vesne Trivalić..a mislila sam da je Gala Videnović najlepsa na svetu…a da i Veru Čukić kad kaže ‘Brankice, sine, igraćeš se kad porasteš’

7. Volela sam Sudar Titana ili kako sam ga ja zvala Pegaz..;) Puštala sam ga iznova i iznova svima koji su me čuvali i bili ili nisu bili raspoloženi za grčku mitologiju..a u Perseja sam bila zaljubljena..dugo..dugo..Eh a šteta..pogledala sam film nedavno i stvarno je loš, na stranu što 80tih nije bilo specijalnih je stvarno loš..ali ja ga još uvek volim! Ah mit bajka..dajte mi sve!

8. Volela sam plašljivog Lava iz Čarobnjaka iz ceo Oz sam volela..Pa evo i blog je dobio ime po putu od  žute opeke kojim Doroti i njen Toto i prijatelji moraju ići da bi našli the wonderful wizard of oz..because..because..because..because..because of the wonderful things he does..;)  Inače, stvarno sam se plašila (kao i sva deca verovatno) zle veštice, a da ironija bude veća, glumica koja je igrala vešticu, Margaret Hamilton je bula luda za decom i čak je  jedno vreme pre nego što je postala glumica radila kao vaspitačica u obdaništu. A posle veštice, deca bi je prepoznavala i nisu htela da joj pridju…

To be continued..;)

What was eating Montgomery Clift ?

‘The sadness of our existence should not leave us blunted, on the contrary–how to remain thin-skinned, vulnerable and stay alive?’ Montgomery Clift

Montgomeri Klift je moj omiljeni glumac svih vremena. Nema nikog u filmskog delu srca Mrs Lovett sem Monti Klifta. Da živim u Americi i imam svoj posao snova – filmski istoričar, verovatno bih smarala sve okolo esejima i istraživanjima o njemu. Ovako mi ostaje piskaranje o njemu.

Svi su čuli za Marlona Branda i Dzemsa Dina, ali za Montgomeri Klifta čuo je mali broj ljudi van kruga filmskih zaludjenika. Brando se i danas smatra filmskim bogom, čovekom koji revolucionizovao način glume  u američkom filmu. Smatra se da pre Branda glumci nisu zapravo glumili već da su iznova i iznova igrali jedan isti lik, a da su 50te godine i Brando doneli pravu glumu, potpuno stapanje glumca sa likom i traganje za istinom koju lik nosi. Ja nisam potpuno saglasna sa tim..ali u nekom drugom postu..

Anyway tako je Brando ušao u istoriju kao najveći filmski glumac 20og veka i utabao put De Niru, Paćinu, Dastinu sve do Edvarda Nortona i Di Kapria. A u stvari ma koliko Brando bio divan glumac, njegov pristup glumi i nije sasvim originalan. Glumac na koga se on ugledao i divio bio je Montgomeri Klift. Ista priča je sa Dzemsom Dinom, koji je čak imao običaj da zove Montgomeri Klifta samo da bi mu čuo glas iako se nisu lično poznavali..Klift je samo mislio da je Dzems Din weird..Naravno ljudi pominju i Klifta kao jednog od značajnih glumaca iz 50tih godina 20og veka, ali ja mislim ne dovoljno. So to set the record straight…par redaka o značaju Klifta u filmskom svetu i njegovoj tragičnoj priči.

Monti je bio rodjen davne 1920 godine u Omahi, malom američkom gradu, gde mora da ima nešto posebno, pošto gomila poznatih ličnosti, izmedju ostalih i Marlon Brando, potiču iz njega. Ali detinjstvo u stvari nije ni proveo u Americi, već putujući po Evropi sa majkom, bratom i sestrom bliznakinjom. Njegova majka je bila nepriznata aristrokratkinja. Naime, njeni pravi roditelji su je dali na usvajanje i tek kad je bila starija saznala je istinu o svom poreklu. Od tada je bila odlučna da dodje do svoje prave porodice koja će je priznati. Smatrala je da svoju decu treba da gaji kao male aristokrate, ali koliko god bilo lepo progovoriti i francuski i nemački sa 5 godina, toliko je bilo heavy da se klinci ne druže ni sa kim i budu upućeni samo jedni na druge..mnogo godina na kauču..Elem, da ovo ne bi preraslo u Kasandru, dovoljno je reći da je Monti mrzeo svoje detinjstvo i nije imao baš sjajan odnos sa majkom do kraja života. Kada je para za baškarenje po Evropi nestalo, Kliftovi se vraćaju u Ameriku, a Monti služi kao ticket meal familije, pošto je već sa 13 godina počeo da radi kao muški model..beše toliko lep ;) Svoju strast prema glumi rano je otkrio i njegov talenat je odmah primećen. Već sa 16 godina igrao je na Brodveju i nije bilo sumnje da je klinac poseban. Montiju je idol bio Lorens Olivije, obožavao je pozorište, nije ni razmišljao o Holivudu i govorio je kako želi da ima ‘the most fruitfull life a man can experience’. Svi su ga obožavali, bio je šarmantan, imao uvrnut smisao za humor i bio jako inteligentan, ali u isto vreme niko ga zapravo nije poznavao i izgledalo je kao da se u njemu odvija neki drugi, tajni život koji niko ne može da otkrije. Više puta je odbijao ponude iz Holivuda za snimanje filmova, dok najzad  tek  u 27oj godini nije pristao da potpiše ugovor sa filmskim magnatima, ali pod uslovom da sam bira filmove koje će snimati i reditelje sa kojima će raditi, što bukvalno nikom sem Keri Grantu nije pošlo za rukom u starom Holivudu.

Njegov prvi film bio je jedan od najboljih vesterna ikada, ‘Red River ‘sa Dzonom Vejnom u glavnoj ulozi. To je bila prava revolucija filmske glume. Dok Dzon Vejn kao predstavnik stare garde deluje sirovo i gotovo isto u svakoj sceni, Kliftov lik je iznijansiran i gotovo poetičan, hipnotišući. U još jednom remek delu ‘A Place in the Sun i kasnije u ‘From Here To Eternity’ Klift pokazuje svoj najbolji kvalitet..mogućnost da zaiista učini da gledalac satima posle filma razmišlja o liku koji je odigran a ne o tome kako je odigran, ma koliko briljnatan glumac bio. U tome je (za mene) glavna razlika izmadju Branda i Klifta. Kod Branda uvek pamtim performans, Brando nameće svoju personu hteo to ili ne, a Klift je povučeniji i kako je Karl Malden primetio, on ostaje u senci lika a zbog toga mnogo puta biva previdjeno koliko je u stvari odličan glumac.

I tako slava nije zaobišla Montgomeri Klifta, pozorištu se nije vratio..moja teorija je da je nije ni mogao pošto je već tada imao zdravstvenih problema i dugo ostajao u bolnici..a za pozorište glumac mora biti zaista zdrav i fizički snažan. Klift je sa druge strane zaradio u Meksiku neku čudnu boljku koja mu je uništila imunitet i imao je kolitis i još neke male gadove. ..A prema Holivudu je ostao hladan i bio u stvari prvi glumac koji je imao cool stav..’ja sam glumac a ne filmska zvezda’. Zato nikad nije odlazio na holivudske svečanosti, nije visio sa holivudskim zvezdama , mrzeo je publicitet i većina njegovih prijatelja su bili sasvim obični ljudi. Bila je doduše jedna filmska zvezda koja je bila njegov doživotni prijatelj..Elizabet Tejlor. Izgledali su kao blizanci i zaista su se voleli, ona je po svemu sudeći bila zaljubljena u njega a on ječan. U više navrata govorio je kako je ona jedina žena koju će ikada voleti i srodna duša, a sa druge strane imao je veze i sa muškarcima. I tako dodjosmo do tačke o kojoj svi koji ga danas pominju bespotrebno psihijatrišu..Montgomeri Klift je bio biseksualac i uglavnom se to pominje kao uzrok njegove nesreće u ž je kako kažu podeljen, kontradiktoran ,a svoju biseksualnost je mrzeo i želeo je da ima ženu i decu a opet se nije usudjivao na taj potez. Mrs Lovett se ne usudjuje da izvodi takve zaključke i ostaje na tome da zaista ne zna šta je izjedalo Montgomeri Klifta.

U Holivudu je Klift bio kao stranac koga su svi voleli i divili mu se, ali niko ga nije kapirao..a on je postajao sve povučeniji  i razočaraniji u svoj život i filmove koji su mu nudjeni. Pre nego što je došao u Holivud poverio je prijatelju kako želi da kao Dostojevski u ‘Zapisima iz podzemlja’, dodje do dna covekovog da bi se kasnije uzdigao i na taj način bio bliži otkrivanju tajne koja je čovek…a smatrao je ( i sa pravom) da za to baš i nema priliku u Holivudu koji je prevshodno bio ‘the entertainment industry’.

I.. početak kraja za Montgomeri Klifta bila je saobraćajna nesreća prilikom vraćanja sa zabave koju je Elizabet Tejlor pripremila u njegovu čast dok su snimali drugi zajednički film. Verovatno da nije bilo Elizabet Tejlor koja je uspela da se uvuče u olupinu od njegovih kola i da izvadi iz njegovog grla izbijene zube na kojima se davio ( respect Liz! ) Montgomeri Klift ne bi preživeo te noći i kako god to zvučalo postao bi legenda kao Dzems Din. Ovako, Monti je preživeo ali mu celo je lice bilo unakaženo i neverovatno je da zapravo i nije imao plastičnu operaciju posle nesreće već su hirurzi učinili sve da mu se lice zapravo ne promeni već samo da mu crte lica znatno ogrube ( ok zvuči glupo ali stvarno je tako..neka rekonstruktivna operacija je u pitanju). Leva strana lica mu je ostala zauvek paralizovana, izgubio je mladalački izgled ali je ipak ostao začudjuće lep..

Iznutra Montgomeri Klift je govorio kako je zapravo ostao sve vreme ista osoba. Samo je sada ta neobjašnjiva tuga koja mu se ogledala u očima postala očitija. On je postajao sve nesigurniji i počeo da pije i da potpuno zavisi od lekova protiv bolova koje je uzimao jer nije prolazio dan a da ne oseća neki nivo bola u telu zbog saobraćajne nesreće. Njegova velika tuga jednim delom je zasigurno bila to što više nije mogao da glumi kao nekada. Nije mogao uopšte da koristi glavni alat svakog glumca  – lice.  Jedino što je ostalo nepromenjeno su njegove oči..sve se ogledalo u njegovim očima. Fascinirajuće je to da su njegove uloge posle nesreće možda čak i bolje od ranijih, jer je neka unutrašnja snaga zračila iz njega i divnih melanholičnih očiju. Ali opet.. nije mogao u potpunosti da se realizuje kao glumac a u privatnom životu nije mario ni za šta. Malo prijatelja je zaista ostalo uz njega do kraja, malo je bilo onih koji su podnosili njegove učestale ekscentričnosti i dečije ponašanje. U 45 godini umro je od srčanog infarkta, bio je sam, neosiguran i upravo je trebalo da snimi svoj četvrti film sa Elizabet Tejlor za koji je ona založila svoj novac samo da bi mu bila pružena prilika da ponovo glumi.

I tako ovaj post ne opravda svoj naslov jer kao ni u slučaju Merilin Monro ni Vivijen Li, zapravo ne znam i ne usudjujem se da dajem zaključke šta ih je činilo tragičnim figurama. Znam da me nešto privlači kod tragičnih ličnosti..there’s something about sadness..

Bila je ovo gomila retro žute štampe i ja kako uzdišem za idolom!

A moram i još neke stvari da dodam:

Dve poznate rok pesme su posvećene Montgomeri Kliftu ‘The Right Profile’ The Clash i ‘Monty got a raw deal’ REM

Montgomeri Klift je voleo dzez, Elu Ficdzerald i Frenka Sinatru ( posebno pesmu I’ ve got the world on a string)

Dao je poznati nadimak Elizabet Tejlor Besi Me..po pesmi ‘Besame mucho’

Bio je jedan od retkih američkih glumaca sa kojim su strani reditelji želeli da rade : Felini i De Sika sa kojim je i snimio film ali je loše primljen

Obožavao je Merilin Monro i govorio kako je najbolja glumica sa kojom je ikada radio

Patio je od insomnije i zaspivao tako što je smarao ljude preko telefona u pola noći i recitovao im nemačku poeziju ( a tako bi se divno družili..evo ni ja nikad ne mogu da spavam)

Nazivao je Marlon Branda silom prirode i kada je Brando imao zastoj u karijeri uvek je govorio kako će se vratiti veći neko ikad. Brando je sa druge strane poštovao Klifta i čak dolazio da ćućori sa njim posle nesreće da bi se vratio i počeo opet da glumi. Neposredno nakon toga snimili su zajedno Young Lions u kojem nemaju nijednu zajedničku scenu

Hičkok je govorio kako bi I Confess sa  bio mnogo bolji film da su mu dali da snimi kraj kakav je hteo, sa vešanjem nevinog sveštenika  koga je igrao Klift, zato što on uvek izgleda kao  da mu je andjeo smrti na ramenu (kad ga Hičkok ušije sa ovakvim rečenicama..)

Bio je idol Robertu De Niru, Dastinu Hofmanu, Leonardu Di Kapriu, Danijelu Dej Luisu, Dzoni Depu i verovatno još gomili…

Lik Edvarda Nortona u filmu 25th hour nazvan je Monti Brogan po Montgomeri Kliftu

Moj omiljeni filmovi Montgomeri Klifta: A Place In The Sun i The Heiress ;)

* jedna od najboljih scena u filmovima,beskrajno parodirana (npr u Simpsonovima) da nekad ne mogu više ni ozbiljno da je shvatim, zbog  toliko iritantne  Šeli Vinters da i meni dodje da je utopim u jezeru, ali Monti je i dalje divan i napeto je..A Place in the Sun

Nikad dosta kostimiranih drama ;)

Moj mozak se topi na temperaturi 40, ne razmišljam o globalnom zagrevanju…trebaju mi -izmi da preživim ove dane..današnji eskapizam..kostimirane dramice. Živeo BBC, mini serije, sestre Bronte i ostala garda ! Zašto volim kostimirane drame?..Pa iskreno? Koji vek da je..ljudi se ne menjaju..ljudske priče, strahovi, nadanja sve je to isto, ali ako ljude postavite u svet bez tehnologije, jurnjave i stresa, porastu u vašim očima poprilično, vreme kao da sporije teče i sve kao da deluje moguće…čak i  romantična ljubav.. Evo malih dragulja Mrs Lovett:

1. The Way We Live Now

BBC adaptacija satiričnog romana Entoni Trolopa, pisanog sa kraja 19og veka. Priča se vrti oko Augusta Melmota bogatog skorojevića sumnjive prošlosti koji  dolazi sa sa porodicom u London.  Iako bogat, Melmot nema titulu i visoko društvo zazire od njega. Odlučan da bude primljen medju englesku gospodu i čak udje u parlament, Melmot radi sve kako bi pridobio naklonost plemića a njegova velika prilika za to nailazi kada mladi inženjer Pol Montegju (fini maniri i obrazovanje ali isto bez titule) izloži svoj plan o izgradnji železnice koja bi dosezala sve do Meksika. Melmot pristaje na veliku investiciju u ceo projekat i tako uspeva da privuče glasače za ulazak u parlament. Medjutim kako vreme odmiče postaje jasnije da se novac koji je Melmot obećao za železnicu troši na sve drugo sem na izgradnju železnice ( hm eto večne teme ). Melmot i mladi Montagju su kao dve strane istog novčića..samo što jedan bira siguran život i poziciju u društvu dok drugi ni sa punim džepovima ne zaboravlja na svoj san i na to da je čovek vredan onoliko koliko koristi ljudima oko sebe.

Melmota igra Dejvid Sačet, poznat po ulozi Poaroa ( ah Šerlok je bio bolji) i fantastičan je. Pola Montagjua igra mladi irski glumac Kilijan Marfi( jedan od onih prema kojima Mrs Lovett gaji certain respect today= ;) Plus ima divne plave oči, mada ponekad izgleda malo scary.

Tu je i još gomila likova sa svojim pričicama, sve je savršeno upakovano u 4 epizode, nijednog trenutka nijedno dosadno i uredjeno je naravno sa dosta britanskog šmeka!

2. Tess of d’ Urbevilles

Većina ljudi je gledala adaptaciju  Polanskog sa Nastasjom Konski u glavnoj ulozi, ja nekako nisam imala želju, dovoljna mi je bila opet BBC adaptacija ;)

Tesa je roman Tomasa Hardija iz 19og veka. Centralna tema je moral i položaj žene u engleskom društvu. Tesa je mlada, naivna žena  sa sela, iz radničke klase. Ona rmbači za familiju i život joj nije lak. Glasine počinju da kruže da je njena porodica u srodstvu sa plemićkom porodicom istog prezimena koja se doseljava u obližnji grad ( to naravno nije istina ali da ne davim) .Tesa nekako dospe u njihovu kuću, upoznaje svog  bogatog ‘rodjaka’ Aleka koji je počinje da joj se udvara i da je posećuje. Tesa sa druge strane nije zainteresovana za njega ali njen život se menja kad je jedne noći Alek siluje ( a joj surovo i zvuči moj opis) i ona ostaje u drugom stanju. Alek napušta Tesu, ona radja mrtvorodjenu bebu i nekako uspeva da nastavi svoj život. Ostavlja porodicu i odlazi da radi na bogataško imanje gde upoznaje mladog Ejndzela. I eto tu stigosmo do velike ljubavi..Zaljubljuju se i odluče da se venčaju. Ejndzel je uveren da je Tesa the purest girl he ever met..ali kad mu ona otkriva svoju prošlost on je napušta i ona se razočarana vraća porodici mislim ako me sećanje dobro služi, da je u rudniku radila jedno vreme. Alek se iznenada vraća pun pokajanja i želi da oženi Tesu. Tesa ne pristaje uverena da će se Ejndzel ipak vratiti sa svog dugog putovanja i da će joj sve oprostiti. Vreme prolazi i on se ne vraća i Tesa da bi obezbedila svoju porodicu udaje se Aleka. I taman kad mislite da vas čeka sapunjavi kraj jer se Ejndzel zaista vraća i nalazi Tesu..Hardi je pripremio nešto sasvim drugo i veoma tužno za kraj…

Ovo je upakovano u 2 epizode..opet savršeno..oh the britishness!

3.  Great Expectations

Dikens..need I say more? Priča o  mladom siromašnom Pipu koji počinje sanja o tome da postane dzentlmen kad jednog dana upoznaje staru ekscentričnu gospodju Hevišam i njenu malu štićenicu Estelu. Ali ni život ni ljubav neće Pipu pružiti ruku..barem ne kako je on o tome sanjao…

Postoji stara i nova verzija filma..iznenadjuće za mene samu staru nisam gledala, ona bi trebalo da bude najbolja po onom što čuh. Novija, modernizovana verzija sa Itanom Houkom i Gvinet Paltrou me je iskreno smorila. Treći put ja biram Šarlot Rempling, tip čije ime ne znam  kako se izgovara Ioan Gruffudd ( super glumac, igrao u gomili britanskih filmova ali se posle pogubio u Holivudu i Fantastičnoj 4ki sa Dzesikom Albom..) i Dzastin Vadel ( igrala Tesu i divna je ).

4. Daniel Deronda

Opet  BBC adaptacija romana..19 vek..Dzordz Eliot. Priča o potrazi za ličnim identitetom i o izborima koje napravimo u životu. Mi nismo ono što mislimo da jesmo već ono što činimo…To sam sama sklepala iz svega. Mislim da ne bih bila fan ove adaptacije da  nije izuzetne glume Romole Geri ( Atonement,Glorious 1939) and oh so british and charming Hju Densija.

Ovo su favoriti..a ima ih još…npr..Orkanski visovi (1939, 1992,2009)..Ah Emili Bronte zaslužuje poseban post! Kad je u pitanju Dzejn Ostin..o njenim adaptacijama pojma nemam..i priznajem da nisam mogla nijednu knjigu da pročitam. Gledala sam naravno Gordost i’ nekako uvek omanu u izboru glumaca..ili nadju savršenog Darsija (mh..mladi Kolin Firt) a omanu Elizabet Benet ili obrnuto :(

Kad se posle dužeg vremena iskreno osmehnete

Pročitah ‘Pismo Katarini’..i izmami mi iskren osmeh, kao mali dizač samopouzdanja, energije, vere u ljude, hoću da ćućorim sa Marčelom koji je bio tako divan da svojoj unuci sroči ovo pismo ;) (Marčelo Bernardi bio je poznati italijanski pedijatar i psiholog)

Draga Katarina,

predložili su mi da ti napišem pismo i ja sam prihvatio, jer ovo što imam reći tebi odnosi se i na sve tvoje vršnjake, ustvari sve vas koji ćete 2000. godine imati oko 20 godina. Kad budeš čitala ovo što ti sada pišem, mene više vjerovatno neće biti. Zato, ovo pismo ima i vrijednost testamenta, jer mislim da drugi neću pisati, budući da ti ne mogu ostaviti ništa osim – sjećanja.

Ne želim te savjetovati niti upozoravati, niti bodriti, niti učiniti bilo šta što je slično tome. Mnoge savjete, dobre ili loše, već si imala prilike čuti i mnoge ćeš tek čuti, pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom pogledu nešto pomogao. Zato ću se i zadovoljiti da ti ovdje izrazim svoje misli,
osjećanja i uvjerenja.
Ponavljam, sjećanje je jedino bogatstvo koje ti mogu ostaviti. Sjećanje na jednu osobu koju si, vjerujem, voljela i to nezavisno od njene vrijednosti, što smatram još važnijim. Ko zna šta ćeš ti raditi kroz 20 godina. Ko zna kakva ćeš biti. Ko zna da li ćeš i tada, kao danas, biti inteligentna, nježna, hrabra, ponosna, iskrena, inventivna, puna smisla za šalu. Nadam se da hoćeš, ali je sigurno da će svijet učiniti sve da ti pomogne da izgubiš te lijepe osobine. Protiv tebe udružiće se mnoge sile, a naročito jedna – strah.

Strah od izolacije i zamjeranja društvu, strah od siromaštva, strah od neuspjeha, od obaveze i odgovornosti, od borbe, od samoće, strah od ljudi, strah od smrti. Čini mi se da je strah najteža bolest koja ugrožava čovječanstvo i, očito, sredstvo koje osigurava uspjeh svakoj ucjeni; osnovni instrument pomoću kojega se svako može prisiliti da se prilagodi određenoj situaciji, ma kakvo da je zlo u pitanju. Strah je najbolji put na kojem se svako može prisiliti da se odrekne vlastite autonomije, nezavisnosti i, na kraju, slobode. Sad se ničega ne plašiš i to za mene predstavlja veliko zadovoljstvo. U tebi još ne zapažam znake onih strahova koje samo odrasli umiju usaditi u glave djece. Volim te promatrati kako sama stičeš iskustva, kako se krećeš po mračnoj sobi, kako proučavaš insekte i životinjice u prirodi, kako pokušavaš pomilovati psa lutalicu ili mirno prilaziš nepoznatim ljudima. U ovom svijetu, ti i tvoji vršnjaci predstavljate pravu utjehu i, naravno, nadam se da će to vječno trajati, da ćeš uvijek ostati takva, plemenita i borbena, sigurna i jaka, ponosna i ljupka. Ako u tome uspiješ, imaćeš, po mom mišljenju, sve uslove da izabereš pravi put.
Mogu ti reći, bar što se mene tiče, da sam sve ne baš sretne odluke u životu uvijek donosio pritisnut strahom i nesigurnošću. Jednom prilikom, pošto si mi ručicom pokazala četvrtinu mjeseca, objasnila si da je slomljen. Zatim si me uvjeravala da si ti to učinila i pokazala si mi kako si učinila: uhvatila si ga objema rukama i snažno tresnula o zemlju. Imala si tada 18 mjeseci. Ustvari, tvojoj mašti i mašti tvojih vršnjaka nema granica. Uvjereni ste u svoju nesalomljivost, svemoć. Vjerujete da možete izmijeniti svijet. Pretjerujete. Ali, odrasli pretjeruju u drugom smislu. Oni su “praktični”, “realni”, “konkretni”. Vidjećeš: govoriće ti da je svijet oduvijek bio takav i da će takav uvijek biti. Govoriće ti da je oduvijek bilo bogatih i siromašnih, da je oduvijek bilo bijede, odatle i gladi, privilegija, ropstva, rata. Govoriće ti da je svako ko je nešto pokušao izmijeniti išao pravo u propast. Sasvim su lišeni mašte. Čak i nade. Ako nešto već nije ostvareno, reći će ti da je to nemoguće ostvariti. Da je čovjek sazdan tako, da je društvo takvo, da je svijet takav. I reći će ti da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar. I prilagođavanje, isto tako.
Ako i kroz 20 godina budeš posjedovala kreativnost i samopouzdanje kojima raspolažeš danas, i ako im odgovoriš da se, uz volju, sve može mijenjati, naročito položaj ljudi; ako im odgovoriš da se svijet može zasnivati na osjećajnim odnosima umjesto na novcu; ako im odgovoriš da treba razmišljati o svijetu koji se sastoji od ljudi, a ne od gazda i sluga; ako im tako odgovoriš, reći će ti da je sve to samo jedna utopija.
U tvojoj kući 2000. godine biće još uvijek, bar se nadam, stvari koje su pripadale tvojim djedovima, njihovim roditeljima, njihovim djedovima i roditeljima njihovih djedova. Biće tu knjiga, slika, namještaja, predmeta svake vrste, crteža, rukopisa, fotografija, svega što je pripadalo generacijama koje su prethodile tebi. Stvarčica bez vrijednosti, ako hoćeš, ali svjedočanstava duge istorije čiji si i ti dio bila i prije nego što si se rodila.
Tradicija. Po meni, ne treba to sve baciti. I tradicija ima svoje značenje, mada ne ono koje joj se najčešće daje. Prije svega, smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvijek i svuda slijediti, kao skup običaja i navika koje treba netaknute sačuvati i u sadašnjosti i u budućnosti. Ja, opet, smatram da vrijednost tradicije nije u tome, već u nečemu sasvim drugom; tradicija, kao i sve što se odnosi na prošlost, treba isključivo služiti kao polazna tačka da se učini i više i bolje, znači drugačije. Iranski filozof Džubran rekao je: “Život se nastavlja, ne zaustavlja se na juče.” Mi se, međutim, očajnički hvatamo za juče, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopušta da napredujemo, zatvor iz kojega ne možemo izaći. Čak to i ne želimo, jer budućnost, nepoznato, novo, drugačije, izazivaju – strah.
Eto, ta se riječ opet vraća. Reći će ti da je strah osjećaj koji obuzima svakoga. Da, tačno je. Ali, strah svakoga ne uništava. Tebe neće, naprimjer, i ne samo zbog tvog dječijeg neznanja, već zato što si sva okrenuta stvarima i ljudima koje voliš, osvajanju i progresu, svijetu. Ukratko, ti si izvan i iznad si svoje ličnosti. Oni koji, i kada odrastu, ostanu takvi, mnogo su jači od bilo kakvog straha.
Ovo su, kao što sam ti u početku rekao, moje misli i osjećaji koji me obuzimaju dok se igram s tobom. Ovo pismo, koje ti ostavljam, samo je djelić mog života. Učini od njega, naravno, samo ono što ti sama budeš željela.

Tvoj djed

10 ljutih glumica…

Ah vreme je za listu..Biram 10 koje volim, kako ulazimo u zonu živih zamerke rastu..Živeo stari Holivud!

1. Vivijen Li..what a suprise? ;)I don’t want realism. I want magic! Yes, yes, magic. I try to give that to people. I do misrepresent things. I don’t tell truths. I tell what ought to be truth.’ -’A Streetcar named Desire)

Jefte, jefte…smorila sam sebe samu..Viv je savršena u svakom smislu i mogla bi da pojede za doručak ovih ostalih 9. Flawless!

2. Odri Hepbern ( You musn’t give your heart to a wild thing. The more you do, the stronger they get, until they’re strong enough to run into the woods or fly into a tree. And then to a higher tree and then to the sky. – Breakfast at Tiffany’s)

Odri je uvek bila jedina prava dama u Holivudu, dobro tu su bile i Grejs Keli i Debora Ker..ali ja volim Odri ;) U filmovima imate osećaj da je toliko krhka da će prepući, a onda pokaže da je ipak tvrd orah. Divna, osećajna glumica i jedna od prvih holivudskih glumica koje su bile član Unicefa i organizovale dobrotvorne akcije, ali sa više stila i bez medijske pompe.

3. Ketrin Hepbern (You’ve got no faith in Johnny, have you, Julia? His little dream may fall flat, you think. Well, so it may, what if it should? There’ll be another. Oh, I’ve got all the faith in the world in Johnny. Whatever he does is all right with me. If he wants to dream for a while, he can dream for a while, and if he wants to come back and sell peanuts, oh, how I’ll believe in those peanuts!’ – Holiday)


Ima li gotivnije glumice od The Great Kate? Ona je prava ikona Holivuda i zasluženo nosi nadimak prve dame Holivuda. mada jedno je sigurno, a to je da Kejt nije bila tipična. Prezirala je glamur Holivuda, živela kako je htela i nikom ništa nije objašnjavala. Najviše puta nominovana za Oskara za najbolju žensku ulogu u istoriji Holivuda (mada mislim da je Meril Strip šije ili je blizu), glumila je energične, svojeglave, inteligentne i inspirativne žene.

4. Merilin Monro ( ‘I don’t know. Maybe all there really is is just the next thing. The next thing that happens. Maybe you’re not supposed to remember anybody’s promises. ‘ -The Misfits)

Mislim da sam kao i o Vivijen rekla svoje o Merilin aka Normi Dzin. Klark Gejbl je bio u pravu kad je rekao da je sve u vezi sa njom posebno, čudno i uzbudljivo, od načina na koji priča do načina na koji se kreće. Moja dva omiljena filma sa njom The Misfits i Some Like It Hot.

5. Širli Meklejn (‘Who wants to be a stray dog? You got to belong to someone, even if he kicks you once in a while.’- Irma La Douce)

Možda bi bilo najzanimljivije visiti sa Širli..Nikad nije bila glamour girl tip, već više slatke devojke koju svi vole, a uz to je prilično dobra glumica. Ne mogu nikog drugog da zamislim u kultnom ‘The Apartment’. Bila je sjajna i u ‘Irma la Douce’ i ‘The Trouble with Harry’, zatim je tu i ‘Two Mules for Sister Sara’ sa Klintom Istvudom i nezaobilazni ‘Terms of Endearment’

6. Elizabet Tejlor ( ‘You seem so strange, so deep and far away. As though you were holding something back’ – A Place In The Sun)

Moji mixed feelings o Liz Tejlor više nisu tako mixed. Kao mala sam gutala njene filmove i obožavala je. Posebno u periodu kad je bila jako mlada i bila tako savršeno lepa, čak i lepša od Vivijen Li na koju inače zaista liči. Ali  videvši period kad je počela da se alkoholiše sa Ričardom Bartonom i pustila obrve da žive život za sebe,  nekako sam je zanemarila. Tek kada sam otkrila svog omiljenog glumca Montgomeri Klifta počela sam ponovo da se interesujem za Liz. Ona je bila jedina žena koju je po svemu sudeći voleo, žena koja mu je spasila život (biće telenovelskog posta pa da  ne dužim) i Mrs Lovett je prosto morala da  dobro sagleda Elizabet ponovo. Rezultat je da je Elizabet zaista carica, jedna zaista odlična, intuitivna glumica, čiji uspeh u glumi možda najviše leži u tome što nije sebe nikad preterano ozbiljno shvatala kao glumicu. Kad se na to doda stil, otvorenost prema svemu, prijateljstvo sa Majkl Džeksonom..Live forever Liz! Dva omiljena filma sa Elizabet ‘A Place in The Sun’, ‘Who’s Afraid of Virginia Woolf?’

7. Nikol Kidman (‘You know Mr. Gorbachev, the guy that ran Russia for so long? I am a firm believer that he would still be in power today if he had had that ugly purple thing taken off his head.’- To Die For)

Ako se nekada iko približio vršipovanju od strane Mrs Lovett ekvivalentno onom koje dobija Vivijen Li, onda je to jedno vreme bila Nikol. Žena je supertalentovana, prelepa, inteligentna, šta god joj daju ona će da biti na visini zadatka. Njena uloga u filmu Alehandra Amenabara The Others je uloga zbog koje sam je zavolela i prvi put sam osetila kako se lik koji bi inače teško bilo razumeti, lik koji bi svaka osoba osudjivala, može  lako razumeti i kako se može itekako pustiti suza i za njega samo ako je odigran na uverljiv način, samo ako je i glumici koja ga igra bilo stalo do svog lika. Zatim su tu i Moulin Rouge, To Die For, Dogville, The Hours. Ali Nikol se negde usput izgubila sa lošim izborom filmova, ali na stranu to, počela je da se previše botoksuje. Njeno lice je kocka leda. Razočaranost..zar i jedna glumica kojoj je stalo do glume može da svesno uništava svoj alat tj svoje lice? Nikol konstantno izgleda kao da je zaprepašćena ili pod sedativima. Pritom je počela da govori jedva razumljivim šaputavim a la M Monro glasom koji je ipak rezervisan samo za Merilin. Jedino što je još uvek izvlači jesu oči. Barbara Stenvik je rekla jednom za ona citirala Frenka Kapru..’sjajna filmska gluma, posmatraj oči’! Pa Nikol ostade samo sa tim. I dalje je volim i mogu da gledam njene stare filmove uvek..ali bio bi red da se mane botoksa ili kad ga već koristi da to ne poriče sa pričom ja koristim samo kremu za sunčanje?

8. Penelope Kruz (‘Bad people never let you down, because bad people never change’- Sin Noticias de Dios)

Penelope je sjajna! Pogotovu kad igra na maternjem jeziku. Filmovi sa Almodovarom ‘Todo sobre mi madre’, ‘Volver’, ‘Abrazos rotos’ su možda njeni najbolji filmovi. Scena u ‘Todo sobre mi madre’ kada odlazi na porodjaj znajući da ga neće preživeti jer je zaražena HIVom (ok na Almadovarom smo terenu) i izdaleka iz kola posmatra svog oca u parku koji je slep i ni ne zna za šta se je jedna od najboljih scena koje sam ikada videla na filmu..njen pogled, pun tuge i nežnosti..niko to ne bi odigrao tako kao Penelope. Drugi primetni španski filmovi su ‘Jamon, Jamon’ Bigasa Lune i ‘Abre Los Ojos’ Alehandra Amenabara. Ja sam za to da se Penelope drži Španije ili da barem prihvata interesantnije uloge u Holivudu, sad može da bira,ali problem je što izgleda na engleskom ne može zaista da probije jezičku barijeru i ne glumi ni upola dobro kao na maternjem ( Ja pljuckam pod prozorom Penelope Kruz..;) )

9. Žilijet Binoš  (‘Now I have only one thing left to do: nothing. I don’t want any belongings, any memories. No friends, no love. Those are all traps.’ – Three Colors: Blue)

I eto jedne karakterne francuske glumice koju boli uvo za glamur, kojoj ni na kraj pameti nije da ubrizgava botoks, već je pustila sebe da dostojanstveno stari, a možda je baš zbog toga sve lepša, interesantnija i još bolja kao glumica. Mrs Lovett je provela divne trenutke kao mala gledajući Konjanika na Krovu (kolera na sve strane, Žilijet i Olivije Martinez nikako da se smuvaju, ali nema veze kad ste mali ionako ništa ne kapirate), pa malo poraste i nauživa se u Tri boje plavo, novoj verziji Orkanskih visova i još mnogo drugih filmova sa Žilijet. Usput, Žilijet nema problem da igra i na engleskom, ona je naprosto pretalentovana.

10. Emili Blant ( ‘Being the only child of a woman who gave birth in a commune after changing her name to Skygirl, I’ve come to loath hippie-handie crafts. ‘- The Jane Austen Book Club

Svakoga dana u svakom pogledu sve je više gotivim.Mada mi se iskreno nijedan film sa njom nije posebno svideo, njeni likovi i gluma su mi ostali u sećanju. Izdvaja se od današnjih novijih glumica i biće ekstra gledati je u novim filmovima. Samo još da stvarno dobije dobru ulogu i da se potpuno iskaže. Hm..a kad bi snimali biopic o Vivijen lako bih mogla da je zamislim kao Viv..just sayin’ ;))

Stari dobri grčki mitovi

Danas sam se setila Dedala i Ikara…Svi znamo priču..Dedal je bio vrhunski pronalazač, neimar, vajar, a Ikar njegov sin.  Izgradio je lavirint za Minotaura po naredjenju kralja Minosa. Da se priča o lavirintu ne bi proširila,kralj Minos je zatvorio je Dedala i Ikara, a kontrolisao sve puteve i brodove. Da bi pobegao sa ostrva Dedal je napravio krila za sebe i Ikara, uvezao je pera zajedno, veća je osigurao koncima, a manja voskom. Pre nego što otpočeše let, Dedal je upozorio Ikara da ne leti previsoko jer će sunce otopiti vosak, ali ni prenisko jer će morska pena natopiti krila. Ikar nije slušao oca i leteo je sve više i više, dok na kraju Sunce nije otopilo vosak, krila se raspala a Ikar je pao u more i utopio se. Dedal je večno krivio sebe i svoj izum sa smrt svog sina.

Svaka priča ima pouku, ali meni su omiljene pouke grčkih mitova..Ne leteti suviše visoko jer precenjuješ sebe - rezulatat nezadovoljstvo sobom, neprihvatanje stvarnosti. Ne leteti suviše nisko jer potcenjuješ sebe – rezultat opet nezadovoljstvo sobom i što je možda gore, svest da možemo da damo više od sebe, samo ništa ne radimo povodom toga. Ovo je samo jedna pouka koja se može izvući iz mita..ono što je najbolje kod svih grčkih mitova je što postoji bezbroj interpretacija i svako može izabrati onu koja mu najviše godi!

Kad smo kod grčkih filmovanih mitova, kad sam bila mala, na televiziji se davala dečja serija Pripovedač. Starac je pored kamina, nama deci i svom pomalo iritantnom kučetu pričao bajke i grčke mitove. Serija je radjena početkom 80tih, scenario je odličan. Pisao ga je čuveni britanski reditelj Entoni Mingela. Hvala Bogu na pirateriji..kad budem imala decu imaću spremne diskove, a hvala i youtube što mogu da se sad podsetim i mita o Dedalu i Ikaru ;)

Hej glumci, glumci, nisu k’o drugi,oni su čudan svet

‘I often think that could we creep behind the actor’s eyes, we would find an attic of forgotten toys and a copy of the Domesday Book.’ Lorens Olivije

Filmovi i pozorište mogu ozbiljno ugroziti vaše zdravlje. Očekivanja postanu prevelika, kako od ljudi, tako i od života. Jer je filmski svet kao i pozorišni uvek veći i budimo iskreni lepši od života.  Najgore od svega to je bolest za koju nema leka, ako ste voajer kao Mrs Lovett tj nemate talenta pa ne možete da učestvujete u tom svetu na pravi način tj budete glumci. Oni,  isto tako zaljubljeni u umetnost barem dobijaju lek, kako u uživanju u svom talentu, tako i u samom stvaranju likova i davanju nama gledaocima malih prosvetljujućih momenata o istine o ljudskoj prirodi. Lorens Olivije reče i ja mislim da je u pravu da dok smo deca svi mi glumimo, da li u igri ili kad smislimo sočne dečije laži u kojima nas niko nadmašiti ne može.  Činjenica je da je dete u konstantnoj igri..a kad odrastemo neki od nas se stope sa stvarnim svetom i odluče da npr žele da budu doktor dok drugi nemaju pojma šta će sa sobom i i dalje bi da budu vojnici, razbojnici, kauboji…Sve u svemu glumac je veliko dete i nije mu teško da se konstantno bude u igri, da konstantno stvara…povezuje svoju maštu i svoje emocije, primećuje sitne stvari za koje drugi ljudi jednostavno nemaju radar ili ako imaju ne znaju kako da ga uključe. 

Razlike ima u glumi i dobroj glumi..svako ko nauči zanat može se zvati glumcem..scenario napamet i nekoliko izraza lica, holivudski beli zubi.  Pa onda u stvari svi i možemo biti glumci.  Ali ja pričam i od malena sam fascinirana onim retkim dobrim glumcima, onima za koje je Šekspir napisao da drže ogledalo ljudske prirode, da su posebni baš zbog toga što mogu plakati za nekom tamo Hekubom. Saosećanje, razumevanje za bol drugih ljudi, to je ono šesto čulo koje imaju dobri glumci. Da li su svi glumci sjajne osobe? Ne ja nisam u toj zabludi, ali kao i sve navikla sam da ih romantizujem pomalo. Verovatno su osobe kao i svi mi, sa manama , vrlinama..možda čak neki deluju  dosadno jer su više zaokupljeni svojim likovima nego samima sobom. Ali zasigurno se bolje provode i bliži su otkrivanju istine o ljudskoj prirodi od nas. Zamislite koliko osećanja mi potiskujemo u sebi da bismo pregurali posao koji nam je možda nezanimljiv, koliko smo ponekad sputani da uopšte izrazimo neka osećanja..a glumac ceo život uzima  život u potpunosti, ne lišava se osećanja, ne ograničava sebe.

 Ali na kraju krajeva ni oni ne bi postojali bez nas..i mi uvek, bilo to na filmu ili u pozorištu, delimo sa njima to čudno osećanje koje se zove ‘biti čovek’. Možda sam pogrešila, možda je upravo u tome lek za nas netalentovane;)

Ah moj alter ego…dear Mrs Lovett

Ooh, Mr. Todd!
I’m so happy!
I could
Eat you up, I really could!
You know what I’d like to do, Mr. Todd?
What I dream
If the business stays as good?
Where I’d really like to go,
In a year or so?
Don’t you want to know?

TODD: Yes, yes, of course.

LOVETT: Do you really want to know?

TODD: Yes, I do, I do.

LOVETT: (spoken) I’ve always had this dream…
Ever since I was a skinny little slip of a thing and my rich Aunt
Nettie used to take me down to the seaside August Bank Holiday…
The pier… Makin’ little castles in the sand…
Ooh, I can still feel me toes wigglin’ around in the briney!

By the sea, Mr. Todd, that’s the life I covet,
By the sea, Mr. Todd, ooh, I know you’d love it!
You and me, Mr. T, we could be alone
In a house wot we’d almost own,
Down by the sea!
Wouldn’t that be smashing?

TODD: Anything you say…

With the sea at our gate, we’ll have kippered herring
Wot have swum to us straight from the Straits of Bering!
Ev’ry night, in the kip, when we’re through our kippers,
I’ll be there slippin’ off your slippers!
By the sea,
With the fishies splashing!
By the sea!
Wouldn’t that be smashing?

TODD: Anything you say, anything you say…

I can hear us wakin,’
The breakers breakin,’
The seagulls squawkin,’
‘Hoo, hoo!’
I do me bakin,’
Then I go walkin’
With you-hoo!
I’ll warm me bones on the esplanade,
Have tea and scones with me gay young blade,
Then I’ll knit a sweater
While you write a letter
Unless we’ve got better to do-hoo!

TODD: Anything you say…

Think how snug it’ll be underneath our flannel
When it’s just you and me and the English Channel!
In our cozy retreat kept all neat and tidy,
We’ll have chums over ev’ry Friday!
By the sea!
Don’tcha love the weather?
By the sea!
We’ll grow old together!
By the seaside,
Hoo, hoo!
By the beautiful sea!

Oh, I can see us now, in our bathing dresses!
You in a nice, rich navy, and me… stripes, perhaps.

It’ll be so quiet,
That who’ll come by it,
Except a seagull
Hoo, hoo!
We shouldn’t try it,
Though, ’til it’s legal for two-hoo!
But a seaside wedding could be devised,
Me rumpled bedding legitimized!
Me eyelids’ll flutter,
I’ll turn into butter,
The moment I mutter I do-hoo!

By the sea, in our nest, we could share our kippers
With the odd payin’ guest from the weekend trippers,
Have a nice sunny suite for the guest to rest in,
Now and then, you could do the guest in!
By the sea,
Married nice and proper!
By the sea,
Bring along your chopper!
To the seaside,
Hoo, hoo!
By the beautiful sea!

Kako je MJ sistematski uništen od…

..teškaških medikamenata?..Plasticnih operacija..Potrebnih i nepotrebnih? Medija koji napraviše od njega hodajućeg ‘čoveka slona’? Lebdećeg znaka pitanja da li je pedofil ili ne?.. Samog sebe? Možda od svega pomalo?

Nije prošlo puno od njegove smrti, kao što to obično biva posle smrti zvezde  ona biva ili veličana i dobija mnogo veće zasluge od onih koje joj zapravo pripadaju i postaje legenda ili drugi put umire tj pada u potpuni zaborav. Majkl Džekson ne spada zapravo ni u jednu od ove dve kategorije, već kao da najzad dobija zaslužene počasti a ljaga sa njegovog imena kao da se polako skida. Ja nisam die hard fan Majkla Džeksona ali jesam fan ;) Nisam ni potpuno objektivna a ni previše pristrasna kad se radi o tome kakav čovek beše Džekson.  Meni to jeste bitno jer nikad nisam umela da razdvojim čoveka od umetnika. Mrs Lovett ne prihvata da jedan pedofil može da stvori Earth song, Dirty Diana, Billie Jean, Man in the mirror i lista bi išla u nedogled. Gledajući dokumentarce o njemu, slušajući zle glase, gledajući intervjue sa njim ja imam svoj mali sud o MJ.

Zašto ne biste ljudima rekli da sam vanzemaljac sa Marsa? Recite im da jedem žive kokoške i da u ponoć izvodim vudu ples. Oni Vam veruju šta god da kažete, zato što ste Vi novinar. Ali ako bih ja, Majkl Džekson, rekao: „Ja sam vanzemaljac sa Marsa i jedem žive kokoške i u ponoć izvodim ples vudu“, rekli bi: „Čoveče, taj Majkl Džekson je poludeo. Kakva budala. Ti ne bi mogao poverovati jednu jedinu reč koja izlazi na njegova usta. Majkl Dzekson

Dijagnoza: ličnost koja je više postojala u svom kreativnom svetu nego što je uspeo da se iskaže u realnom svetu, ekscentrik a la Oskar Vajld ( kako li bi se on proveo u ovim surovim paparaco vremenima?), čovek koji je bio previše tih kada je trebalo biti glasniji i bolje braniti sebe, čovek pomalo zarobljen u sećanju na usamljeno i nesrećno detinjstvo, ‘ticket meal’ familije. momentima kad ste stvarno zaludni i pročitate tok cele parnice na netu ( can I be more pathetic?) provalićete da mnogo stvari tu ne štima i da i kad imate 13 godina možete gadno da lažete ako imate oca željnog novca. A zašto je na kraju krajeva tako teško i poverovati da je MJ zaista voleo decu kojoj je izmedju ostalog i pomagao i davao novac za lečenje? Na stranu moj mali sud o tome kakav je MJ bio kao čovjek, možda nisam u pravu, na kraju krajeva nismo se znali (nažalost..bilo bi baš zanimljivo smarati Djekija). Jedna stvar je sigurna a to je da je Džekson bio muzički genije..Madona, Britni, Džastin mogu da mu pljuckaju pod prozorom. Kad je reč o glasu Majkl ga zapravo ima i to kakav glas! Kad je reč o igranju Majkl je kao izgubljeni sin Džin Kelija.  Bio je prvi od pop pevača koji su uopšte pevali o socijalnim temama i zaista činili nešto povodom činjenja sveta boljim. Ali avaj, i bez optužbe za pedofiliju, njegova ekscentrična pojava bilo je nešto sa čime se ljudi nisu mirili..da je ovo Salem bio bi na lomači pre predoziranja. Jednostavno ispred svog vremena..danas se kolo sreće okrenulo i kad pogledate Lady Gagu koja čak  istupa sa pričom ‘freak sam i pevam za sve vas freakove koji se osečate drugačije’ za njom mediji ne idu sa bakljama već oduševljeno prihvataju njenu priču i zaključuju da je ona mnogo više od obične pop pevačice.Gotivim je..samo poredim. Za Džeksona su bila neka druga kojima on nažalost nije uspeo baš najbolje da se izbori. Ali zato če uvek živeti kroz svoju muziku. Zvuči otrcano ali je istina ! Možda je to i najbitnije..ostaviti neizbrisiv trag za sobom.

Svest se izražava kroz stvaralaštvo. Svet u kojem živimo je ples stvaraoca. Plesači dođu i odu za treptaj oka ali ples i dalje živi. Na mnogim događajima, kada plešem, osećam se dodirnutim od strane nečega svetog. U tim momentima, osetim da se podiže moja duša i da postaje jedno sa svim što postoji. Ja postajem zvezda i mesec. Ja postajem ljubavnik i voljeni. Ja postajem pobednik i poraženi. Ja postajem gospodar i rob. Ja postajem pevač i pesma. Ja postajem znalac i znani. Plešem i to je večiti ples stvaralaštva. Stvaralac i stvaralaštvo se stapaju u jedinstvu uživanja. Još plešem… dok je tu samo…  ples. Majkl Dzekson

jedan prosvetljujući link