Hej glumci, glumci, nisu k’o drugi,oni su čudan svet

‘I often think that could we creep behind the actor’s eyes, we would find an attic of forgotten toys and a copy of the Domesday Book.’ Lorens Olivije

Filmovi i pozorište mogu ozbiljno ugroziti vaše zdravlje. Očekivanja postanu prevelika, kako od ljudi, tako i od života. Jer je filmski svet kao i pozorišni uvek veći i budimo iskreni lepši od života.  Najgore od svega to je bolest za koju nema leka, ako ste voajer kao Mrs Lovett tj nemate talenta pa ne možete da učestvujete u tom svetu na pravi način tj budete glumci. Oni,  isto tako zaljubljeni u umetnost barem dobijaju lek, kako u uživanju u svom talentu, tako i u samom stvaranju likova i davanju nama gledaocima malih prosvetljujućih momenata o istine o ljudskoj prirodi. Lorens Olivije reče i ja mislim da je u pravu da dok smo deca svi mi glumimo, da li u igri ili kad smislimo sočne dečije laži u kojima nas niko nadmašiti ne može.  Činjenica je da je dete u konstantnoj igri..a kad odrastemo neki od nas se stope sa stvarnim svetom i odluče da npr žele da budu doktor dok drugi nemaju pojma šta će sa sobom i i dalje bi da budu vojnici, razbojnici, kauboji…Sve u svemu glumac je veliko dete i nije mu teško da se konstantno bude u igri, da konstantno stvara…povezuje svoju maštu i svoje emocije, primećuje sitne stvari za koje drugi ljudi jednostavno nemaju radar ili ako imaju ne znaju kako da ga uključe. 

Razlike ima u glumi i dobroj glumi..svako ko nauči zanat može se zvati glumcem..scenario napamet i nekoliko izraza lica, holivudski beli zubi.  Pa onda u stvari svi i možemo biti glumci.  Ali ja pričam i od malena sam fascinirana onim retkim dobrim glumcima, onima za koje je Šekspir napisao da drže ogledalo ljudske prirode, da su posebni baš zbog toga što mogu plakati za nekom tamo Hekubom. Saosećanje, razumevanje za bol drugih ljudi, to je ono šesto čulo koje imaju dobri glumci. Da li su svi glumci sjajne osobe? Ne ja nisam u toj zabludi, ali kao i sve navikla sam da ih romantizujem pomalo. Verovatno su osobe kao i svi mi, sa manama , vrlinama..možda čak neki deluju  dosadno jer su više zaokupljeni svojim likovima nego samima sobom. Ali zasigurno se bolje provode i bliži su otkrivanju istine o ljudskoj prirodi od nas. Zamislite koliko osećanja mi potiskujemo u sebi da bismo pregurali posao koji nam je možda nezanimljiv, koliko smo ponekad sputani da uopšte izrazimo neka osećanja..a glumac ceo život uzima  život u potpunosti, ne lišava se osećanja, ne ograničava sebe.

 Ali na kraju krajeva ni oni ne bi postojali bez nas..i mi uvek, bilo to na filmu ili u pozorištu, delimo sa njima to čudno osećanje koje se zove ‘biti čovek’. Možda sam pogrešila, možda je upravo u tome lek za nas netalentovane;)